Пише: Огњен Радоњић
Европска унија и Индија нису само још два велика тржишта на карти света, већ стубови глобалне економије који заједно обликују како изгледају производња, трговина и рад у 21. веку. ЕУ и Индија заједно учествују у отприлике четвртини светске популације, петини светског бруто домаћег производа и трећини светског извоза и увоза, што значи да одлуке донете у Бриселу и Њу Делхију имају глобалне последице.
Због тога, недавни споразум о слободној трговини између ЕУ и Индије не треба посматрати као још један технички документ препун царинских стопа и правних формула, већ као покушај да се измени мапа глобалне трговине за наредну деценију. У пракси, такви споразуми одређују чија роба ће лакше прелазити границе, чији стандарди ће важити за производе и услуге и ко ће имати повлашћен приступ тржиштима са стотинама милиона потрошача.
Истовремено, одлуке председника Сједињених Држава Доналда Трампа да уведе нове, оштре царине на увоз из ЕУ показују да више није реч само о класичном трговинском рату са ривалима, већ и о притиску на формалне савезнике. Када Вашингтон преко тарифа шаље поруку Европи, он не говори само о челику, аутомобилима или пољопривредним производима, већ и о томе ко ће дефинисати правила игре у односима према Кини, Индији и остатку света.
Ако смо у причи о нафти навикли на наратив ратова за ресурсе, овде се отвара другачија перспектива која упире рефлекторе на борбу за контролу глобалног економског система кроз контролу валута, трговинских споразума и царинских режима. У том кључу, споразум ЕУ-Индија и Трампове тарифе према Европи треба читати као два лица исте трансформације, односно покушаје да се, кроз трговину, преуреде канали моћи у глобалној економији.
Када Трамп уводи нове царине на робу из ЕУ, то се у вестима обично представља као заштита америчких радних места или још један круг трговинског рата. У позадини, међутим, такве мере имају шире значење. САД користе сопствено огромно тржиште као средство притиска на европске савезнике, шаљући поруку да приступ америчким потрошачима више није подразумевано право, већ награда или казна у зависности од политичког понашања Европе. Више царине на европске аутомобиле, челик или пољопривредне производе истовремено погађају индустрију и сигнализирају да Вашингтон очекује одобрење његових територијалних претензија на европском тлу, већу усклађеност са сопственим ставовима према Кини, Русији и кључним безбедносним питањима.
Тиме се мења и традиционална слика западног савезништва каква је постојала након Хладног рата. Некада се сматрало да између Америке и ЕУ постоји чврст економски и безбедносни оквир, у којем трговина тече релативно слободно, а политички спорови решавају у оквиру заједничких институција и форума. Трампов приступ уводи нову логику. Царина постаје полуга за дисциплиновање партнера, а не само инструмент заштите од нелојалне конкуренције. За европске државе то значи да је приступ америчком тржишту све мање економско, а све више геополитичко питање. Произвођачи аутомобила, машина или пољопривредних производа одједном зависе од тога какав је однос између Беле куће и Брисела, а не само од тога колико су им производи конкурентни. У таквој ситуацији расте осећај несигурности јер ако се правила могу променити преко ноћи, планирање инвестиција и производње постаје знатно ризичније. Управо у том тренутку, тражење алтернативних трговачких канала, попут споразума са Индијом, постаје начин да се смањи зависност од уцена и променљивог расположења у Вашингтону и да се део економске моћи каналише у нове односе који не зависе искључиво од америчких одлука. Стога, овај потез ЕУ је могуће видети као део европске диверзификационе стратегије, директно обликоване потресима које су произвеле Трампове тарифе и кинеске праксе у глобалној трговини.
У таквом амбијенту, нови споразум о слободној трговини између ЕУ и Индије чини се као покушај да се отвори додатни излаз из стега које стварају америчке тарифе и све оштрије надметање између Вашингтона и Пекинга. Иако ови преговори формално трају готово двадесет година, јасно је да је последњи политички импулс дошао тек када су Трампове тарифе и растућа неизвесност у односима са Америком и Кином натерали обе стране да убрзају доношење одлуке, чак и по цену прескакања појединих спорних питања. Суштина споразума је једноставна. Како ЕУ, тако и Индија се обавезују да постепено спуштају царине и друге трговинске баријере, како би роба и услуге лакше прелазиле границе. То значи да ће многи производи, од аутомобила и машина до текстила и лекова, у наредним годинама постати јефтинији и доступнији на новим тржиштима, јер ће плаћати мање дажбине на улазу у земљу.
Ако се погледа шта је досад кочило трговину, посебно са индијске стране, види се зашто је овај искорак важан. Индија традиционално штити своје тржиште високим царинама, нарочито на увоз аутомобила и алкохолних пића, док се европске баријере више односе на стандарде, сертификате и разне регулаторне услове. Нови споразум предвиђа да Индија постепено смањује управо те највише царине, чиме европски произвођачи добијају реалну шансу да буду конкурентни у земљи са скоро милијарду и по становника. Заузврат, ЕУ додатно отвара своје тржиште за индијски текстил, фармацеутске производе и ИТ услуге, што Индији омогућава да своје постојеће предности претвори у стабилнији приступ једном од најбогатијих тржишта на свету.
Иза овог техничког језика крије се јасна политичка рачуница. За Европу, ослањање готово искључиво на америчко и кинеско тржиште постаје све ризичније. Американци подижу царине кад год желе да изврше притисак, а Кина је истовремено кључни партнер и стратешки ривал. Увођењем Индије као трећег великог ослонца, ЕУ покушава да смањи ту зависност и обезбеди себи додатни простор за маневрисање. За Индију, то је прилика да привуче део инвестиција и производње које напуштају Кину и да се учврсти као алтернативни индустријски и технолошки центар. Уместо да остане само велико тржиште јефтине радне снаге, Индија кроз овај споразум настоји да постане неизоставан партнер у европским плановима за наредну деценију.
У претходним деценијама навикли смо на наратив о ратовима за нафту. Конкретније, ко контролише нафтна поља, цевоводе и луке, тај има предност у глобалној политици. Ипак, у данашњем контексту ова визура више није доминантна. Важније од самог нафтног поља постаје ко држи под контролом валуту у којој се нафта наплаћује, банке преко којих иду трансакције, танкере и осигураваче који омогућавају да нафта уопште стигне до купаца. Нафта је ресурс, али моћ је у систему кроз који тај ресурс улази у новац и политички утицај.
Слично преструктуирање могуће је видети у трговини између великих блокова. Трампове царине према ЕУ нису само питање неколико процената више на увоз аутомобила или челика, већ начин да се промени равнотежа моћи унутар западног савезништва. Споразум ЕУ–Индија, са друге стране, није само уклањање царина, већ покушај да се наметне нови скуп правила који одређује ко ће имати повлашћен приступ огромним тржиштима Европе и Индије. Уместо директне борбе за територију или руде, све више гледамо борбу за то ко одређује правила трговине.
Када се глобална померања посматрају из те перспективе, царине, споразуми о слободној трговини и технички стандарди постају оно што су у енергетској причи петродолар, танкери и платне мреже. Није пресудно само ко производи више аутомобила, челика или софтвера, већ ко може да наметне услове по којима ти производи прелазе границе, односно која ће валута доминирати, чији ће стандарди важити, који ће споразуми одредити привилеговане руте за робу, капитал и податке. У том смислу, Трампове тарифе и споразум ЕУ-Индија су два супротна одговора на исту дилему: да ли ће правила игре писати један центар моћи или ће се отворити простор за више паралелних канала.
Индија у овој расподели карата игра улогу играча који користи тренутак да се попне на виши ниво. Са једне стране, Њу Делхи продубљује везе са ЕУ тако што привлачи европске инвестиције у фабрике, технологију и инфраструктуру и отвара своје тржиште за европску робу. Штавише, Индија ће у кратком року вероватно профитирати опипљивије, нарочито кроз раст извоза радно‑интензивних индустрија. Не мање важно, Индија задржава сопствену флексибилност јер остаје у БРИКС групацији, одржава односе са Русијом за енергенте и материјале, и чак проширује сарадњу са Кином где је то за њу корисно. Није случајно што споразум са ЕУ укључује и поглавља о зеленим стандардима, радним правима и дигиталној трговини јер Индија не продаје само робу, већ и усваја део европских норми да би постала атрактивнија за глобалне ланце вредности.
Америчке царине мењају глобалну трговину, Кина јача везе и економски утицај
Европа, пак, види Индију као резервни излаз. Између непредвидивих америчких тарифа и растуће кинеске економске моћи, Брисел тражи начин да обезбеди себи више простора за одлучивање. Отварањем тржишта за индијски текстил и ИТ, ЕУ не само да купује јефтиније производе, већ и гради мост ка будућем индустријском партнеру који може да преузме део производње из Кине. За обе стране, ово није само трговина већ улагање у дугорочну позицију у свету у којем се економска моћ све више мери бројем и квалитетом партнерстава, а не само величином сопственог тржишта.
У суштини, Индија настоји да престане да буде искључиво извориште јефтине радне снаге, а ЕУ да престане да буде потрошач само квалитетне робе. Заједно, покушавају да створе нови економски мост који заобилази највеће ризике тренутног распореда сила. Такође, овај споразум подсећа на традицију несврстаних, као покушај да се изгради коалиција средњих сила које не желе да бирају између Вашингтона и Пекинга, већ да праве сопствене, прагматичне савезе. Свакако, овакви споразуми дугорочно смањују ослањање на Америку и слабе америчку преговарачку моћ јер све већи део света учи да продубљује међусобне везе управо као одговор на америчку употребу тарифа и санкција.
Наравно, уколико европске фирме део производње пребаце у Индију или друге азијске земље, то утиче на ланац добављача, инвестиције и радна места у малим отвореним економијама. За мале земље кључни проблем је што не учествују у писању правила, али их та правила директно обликују. Када ЕУ и Индија договоре заједничка правила о стандардима, дигиталној трговини или климатским обавезама, свако ко жели да тргује с њима мораће им се прилагодити, често без могућности да преговара о условима. Уместо устаљене позиције бирања стране, изгледа да ће периферне економије бити приморане да врше избор између различитих режима приступа великим тржиштима попут америчког, европско‑индијског и кинеског, покушавајући да преживе између различитих пакета услова и стандарда. Дакле, избор није само геополитичко сврставање, већ практично прихватање комплета прописа без којих нема приступа конкретном тржишту.
Проблем је што тај избор за периферију никад није чист, него расцепкан по секторима. Земље попут Србије истовремено зависе од ЕУ (трговина и регулатива), Америке (финансије, санкције, безбедност) и Кине (корупција, кредити, инфраструктура, роба). Та правила се не слажу увек међусобно, па се држава претвара у менаџера туђих норми. За један пројекат прихвата европске стандарде, за други кинеске услове, а у позадини стално води рачуна да не пређе америчке црвене линије. Живимо у простору где се моћни спољашњи режими сударају, а наш избор се своди на расподелу штете која настаје из судара великих, али и средњих сила.
Извор: Радар
