Пише: Огњен Радоњић
Трка за литијумом се убрзава. Како би се постигли циљеви зелене транзиције, тражња за литијумом ће се, према неким пројекцијама, до 2035. повећати шест пута. Производњом литијума тренутно доминирају Аустралија, Кина и Чиле, који чине више од 90 одсто светске понуде. Како би задржале свој удео на светском тржишту, дошло је и до првих трзавица између аустралијских и кинеских фирми на афричком тржишту. Тренутно је актуелан спор између аустралијске компаније АВЗ Минералс и кинеског Зиђина због највећег налазишта литијума на свету, за које се процењује да има 6,7 милиона тона, у околини града Маноно у ДР Конго. Већ неколико година трају судски спорови између ове две фирме и они су пропраћени истрагом државне Агенције за борбу против корупције. Да ли ће и када ископавање литијума отпочети у овој сиромашној афричкој земљи, остаје да се види.
Него, када смо већ код Зиђина, та кинеска компанија приватизовала је рудник бакра у Бору у другој половини децембра 2018, а у четири наредне године, од 2019. до 2022. српски трговински дефицит је порастао са 7,1 на 12,1 милијарду америчких долара. То указује на све већи јаз између српског извоза и увоза (што се може видети и на графикону број 1), односно пад конкурентности српске привреде.
Србија Кини извози бакар који производи кинеска фирма, а увози технолошки сложене производе. С друге стране, извоз у Кину из Србије у истом периоду порастао је са 329 милиона на 1,2 милијарде долара, па је удео Кине у укупном српском извозу значајно порастао, са 1,7 на 4,1 одсто. Удвостручен је, међутим, и увоз, са 2,5 на скоро пет милијарди долара, тако да је удео увоза из Кине у укупном српском увозу порастао са 9,4 на 12,1 одсто. Последично, трговински дефицит са том земљом порастао је са 2,2 на 3,8 милијарде долара. Ипак, и поред значајног раста увоза из Кине, удео трговинског дефицита Србије са том земљом у укупном трговинском дефициту остао је непромењен и износио је 31 одсто.
Удео трговинског дефицита са Кином остао је стабилан захваљујући томе што је наш извоз у ту земљу порастао за више од три и по пута. На први поглед релативно задовољавајући исход, али кад проникнемо у структуру извоза видећемо да је овај значајан раст последица драматичног раста испорука бакра који од 2019. у Србији производи кинеска фирма Зиђин.
Извоз бакра у Кину порастао је наиме, са нула у 2019. на 913,4 милиона долара у 2022. Тако је удео руде бакра у укупном српском извозу у Кину повећан са нула на чак 76 одсто. Ипак, ту изгледа није крај, пошто је, по речима председника Александра Вучића, Зиђин заинтересован за највеће налазиште злата у Европи, односно преузимање рудника Леце код Медвеђе. Све је очитије да је у питању стандардни трговински однос сиромашне и богате привреде – Србија Кини извози сировине, а од ње увози технолошки сложене производе, што српску привреду ставља дугорочно у инфериоран положај.
Ексклузивни интервју, проф. Кристијан Ласлет: Мора се користити свака прилика за отпор Рио Тинту
Вратимо се сада литијуму и једној другој, аустралијској, компанији Рио Тинто. Министар финансија Синиша Мали је у неколико наврата изјавио да је литијум велика развојна шанса за Србију, да на том пољу Србија има прилику да постане важан играч и да ће његова производња допринети српском БДП-у са 10 до 12 милијарди евра годишње. Министарка енергетике, Дубравка Ђедовић Хандановић је у верском заносу констатовала да је литијум „дар од бога“ и да „лежимо на милијардама“.
„Парадокс изобиља“
Ни председник Александар Вучић не заостаје. Литијум је, по њему, шанса генерације: „Нису све земље увек биле богате и све увек сиромашне. Аргентина је непосредно после Првог светског рата била готово двоструко богатија од Француске и Немачке, а пре само 80 година Венецуела је била богатија од свих ових земаља, што данас није случај“, рекао је недавно Вучић. Пре него што наставимо, мала дигресија – упоређивати привреде Француске и Немачке које су након Првог светског рата биле сравњене са земљом са привредом Аргентине, која није била у рату, у најмању руку је методолошки неодрживо. Но, и поред тога, чињенице су следеће – непосредно након завршетка Првог светског рата, тачније 1920. БДП по становнику Аргентине био је 5.500 међународних долара, за 7,8 одсто већи него у Француској (5.100 долара) и 22 одсто него у Немачкој (4.500 долара). Надаље, како бисмо избегли претходну методолошку грешку на примеру Венецуеле, нека „пре само 80 година“ буде годину дана пре немачке инвазије на Француску. Те 1939. БДП по становнику Немачке износио је 8.600, Француске 7.600, Аргентине 6.600 и Венецуеле 4.500 међународних долара. Венецуела је, дакле, била сиромашнија од свих побројаних земаља и пре открића нафте двадесетих година прошлог века важила је за „банана републику“, а након доласка на власт диктатора Хуга Чавеза 1998. важи за земљу која је „проклета богатством ресурса“. О томе нешто више у наставку.
Елем, председник је у праву када каже да нису „све земље увек биле богате и све увек сиромашне“. Зашто су неки народи богати, док су други сиромашни, загонетка је која већ вековима мучи економску науку. Могући су бројни одговори на ово питање и оно што упада у очи приликом анализе овог проблема је претходно поменути феномен који се у стручној литератури јавља као „парадокс изобиља“ или „проклетство богатства ресурсима (ПБР)“. Тај феномен се односи на велики број земаља које су богате природним ресурсима, али истовремено, наизглед парадоксално, заробљене у зачараном кругу сиромаштва, корупције, политичких неслобода и друштвених сукоба.
Како бисмо разумели овај феномен, неопходно је кренути од елементарне чињенице да је кључна детерминанта богатства народа производна моћ која се исказује кроз продуктивност – количину производње по јединици времена. Производни потенцијал зависи од три основна фактора производње – природних ресурса, капитала (физичког – машине, алати, компјутери, пруге, фабричке зграде, транспортна средства…) и људског рада (бројност, старосна и квалификациона структура становништва). У крајњој инстанци, алгоритам комбинације ових фактора производње, то јест технологија, одређује њихову продуктивност. Речју, што је једна нација технолошки напреднија, то је продуктивнија. Повратно, технолошки напредак круцијално зависи од квалификационе структуре радне снаге – што је она образованија, то је већи потенцијал технолошког напретка. Отуда, неретко је случај да образована радна снага емигрира из сиромашних земаља, јер оне најчешће не поседује капацитете да продуктивно упосле своју образовану радну снагу.
Привреде које се ослањају на природне ресурсе карактеришу све мањи, опадајући приноси. Уопштено говорећи, сиромашне земље су нископродуктивне, на ниском ступњу технолошког развоја и нискоквалификованом и јефтином радном снагом. Овај исход је најчешће последица њихове специјализације у производњи производа које карактеришу тзв. опадајући приноси. Закон опадајућих приноса каже да са растом производње, подједнака улагања у рад и капитал генеришу све мању количину производа.
Опадајући приноси владају у делатностима које се претежно ослањају на природне ресурсе. Тако, ако неко узгаја хранљиве биљке, стоку или се бави рударењем, прво ће користити најплоднију земљу, најбоље пашњаке и најбогатија рудна изворишта. Временом, како производња расте, прелази се на све лошије земљиште, пашњаке и рудна изворишта и за иста улагања у рад и капитал добијаће све мању количину производа. То другим речима значи да опада продуктивности и расту трошкови по јединици производа. Пошто, у принципу, ове делатности не захтевају образовану радну снагу, ове производе могу многи да произведу, због чега је конкуренција на тржишту интензивна, тако да појединачни произвођачи немају утицаја на цену и она се формира на тржишту у интеракцији понуде и потражње. Стога, проблем настаје када се тржишна цена не мења или опада, па због растућих трошкова производње пада профит. У крајњем случају, цена може толико да падне и/или трошкови толико да порасту да производња постане неисплатива. Додатно, природни ресурси се троше и не могу се обновити, рудници се исцрпљују, биљни и животињски свет се може десетковати и пашњаци уништити. Наравно, у овим делатностима може се бити више или мање продуктиван, зависно од расположиве технологије производње, коју креира високообразована радна снага у индустријском и услужном сектору.
Јабуке и ајфони
Са друге стране, богате земље су високопродуктивне, на високом нивоу технолошког развоја и са висококвалификованом радном снагом. Оне напредују кроз иновације и претежно производе индустријске производе и напредне услуге. Предњачење у иновацијама и производњи високософистицираних технолошких производа обезбеђује предузећима да први заузму позицију на тржишту и да, у окружењу без конкуренције или са незнатном конкуренцијом, дођу у позицију да могу да утичу на цену производа који продају. Примера ради, многи могу да произведу јабуке, али не могу ајфон. Зато продавац јабука не може да утиче на цену јабука, док продавац ајфона може. Да бисмо увидели разлику, довољно је да упоредимо колико кошта килограм јабука, а колико килограм ајфона.
Осим што се производи и услуге које продукују богате земље не суочавају са интензивном конкуренцијом, њих карактеришу „растући приноси“. Речју, прва јединица неког софтвера кошта много, јер су фиксни трошкови истраживања и развоја огромни. Међутим, трошкови продаје сваке следеће јединице софтвера су скоро непостојећи. Производња прве јединице апликације за навигацију, на пример, кошта 50 милиона долара и продаја сваке наредне јединице преко Гугл плеја кошта 50 центи. Због тога је овим произвођачима у интересу да заузму што већи део тржишта (недостатак конкуренције), јер свака додатна продата јединица снижава трошкове по јединици производње, тако да са растом производње и продаје, расту и профити. Основне баријере уласку на ова тржишта су високообразована радна снага и високи фиксни трошкови истраживања.
Извор: Радар
