Пише: Проф. др Драган Проле
Код Андрије Радуловића заокрет означава момент промене у приступу теми, мелодији, ритму или стилу. То може бити изненадна промена перспективе или унутрашње напетости која најчешће долази до изражаја у песми неочекивано и изненада. Појам заокрета у поезији Радуловића може се посматрати као момент када песник мења правац своје мисли, открива контрасте између унутрашњег света и спољног света, или се пак игра са формама, ритмом песме и звучним структурама како би постигао изненадни ефект на читаоца. Овај стил доприноси динамичности и дубини песама, дајући им снагу да се одмичу од једноставних описа према сложеним. Захваљујући заокрету наизглед тривијални мотив бива прожет филозофским или апстрактним размишљањима.
Песме Радуловића често имају тренутке изненадних преокрета, било у тону, ритму или темама. У неким песмама може доћи до нагле промене у перцепцији стварности, где се у почетку нуди миран, готово медитативан тон, а затим следи изненадна емотивна или интелектуална експлозија која мења уобичајени правац песме.
Један од класичних примера заокрета у његовој поезији може бити следећи:
Песма почиње тихо, скоро сањиво, стављајући свакодневне сцене у надреалан контекст;
“Волио бих/да ми сједне у крило/као Аљехину/када вучем неки важан потез/у животу
Или да преспава зиму/у мом кревету/као сестра …”,
али кроз неколико стихова тон се мења, од безазленог ка нечему мрачнијем, хаотичнијем, што може бити симболика за унутрашњу борбу песника, за покушај избегавања нежељених ситуација или неповољних исхода, карактеристичних како за свакидашњи живот, тако и за поетски свет Андрије Радуловића. Много је слутњи у његовој поезији, много егзистенцијалне зебње, осећања доласка нечега претећег, злокобног и фаталног:
“само да ми не загребе/ по сновима” (“Црна мачка” из збирке “Бивше краљевство”).
Наредни пример заокрета:
“Ево госпође у крилу /Држи јагње и пјевуши/А лијепо чујем/ножеви се оштре.” (“Јагње” из збирке “Снијежна азбука”)
Мотив крила код Радуловића је чест и има различита значења. Овај пут упућује на родитељску бригу, на потпуни осећај заштићености онога ко се у крилу налази. Поред тога, ту је и певушење, нежно и релаксирано изражавање осећања спокојства, среће у заједништву. У овом примеру, песник може користити заокрет да нагло пређе са сцена интимности, сигурности и егзистенцијалне лагодности, на претњу сукоба, на суочавање са фаталним и неочекиваним губитком или трагичним окончањем актера. Речју, ситуација топлине, узајамности и међусобног поверења муњевито се повлачи у страну, ослобађајући простор за претњу, за ризик од потпуног губитка и нестанка.
Мотив за вишеструке појаве различитих животиња видимо као нарочито успешан за маркирање фрагилности људског постојања. Важан је код Радуловића однос према природи, према другим живим бићима. Важан је због тога што данас по правилу изостаје, или је недоречен, непотпун, неизграђен. Ко озбиљно схвата дрво, шум његовог лишћа, ко озбиљно помисли да је и оно живо биће према којем се тако ваља и односити? Као да накарадни односи према природном свету играју улогу сеизмографа, кадрог да разјасни због чега међу људима ствари нису онакве какве би требало да буду. Чини се да је он најчитљивији у песми антологијских квалитета:
“Имали смо црног пса/Био нам је неко/Најрођенији
Онда је комшија/дошао с теоријом/да пси и дјеца/не иду заједно
Свезаше му камен о врат/бацише у ријеку
Задуго нисмо јели рибу/Ни ја ни брат” (“Пас” из збирке “Снијежна азбука”).
Ничеански моменти код Радуловића се најављују свуда где је живот опеван као јединство наизглед непомирљивог – с једне стране занос заједништва, упућеност на другога, позив на блискост, а с друге непрекорачив размак, понор који се не да прекорачити, празнина која не престаје да прети.
Промена перспективе
Песме често почињу сталоженим, прецизним и трезвеним тоном, где се песник бави једноставним свакодневним стварима или природним феноменима. Међутим, врло често следи нагли заокрет у којем се појављује дубоко филозофска рефлексија или нагла промена емоционалног стања. Овај контраст ствара снажну динамику која чини поезију живом и непредвидивом. Нарочито су успешни заокрети где се лепота телесног покрета, односно вештина скакања у воду, оконча смрћу, односно укидањем покрета, окончањем елеганције. Судар живота и смрти нису отеловљени очекиваним прелазом из радости у жалост, него загрљајем, штавише отеловљењем прве љубави.
“Нико није тако/скакао с моста
Људи су долазили/из далека/да виде/његову ласту/да ухвате/његов скок
Једном/изронио није
Загрлио стијену/испод моста/као своју/прву љубав” (“Ласта” из збирке “Откуп”)
Прелаз из некадашњег у савремени свет
Радуловић често користи безазлене слике ликова из прошлости како би рефлектовао унутрашње стање, често дубоку несигурност, тугу, или потиснуте емоције. Препуна је његова поезија дијалошког обраћања песничким великанима прошлости. Захваљујући тим непретенциозним освртима у његову се поезију настањују и седименти песничке традиције. Заокрети су моменти када се читалац суочава са изненадним помаком од некадашњег света ка савременом, гдје песник разоткрива драматургију свих људских прегнућа и коначности људског постојања. Његова поезија је утолико и сведочанство пролазности и трагизма свих људских настојања, смртности читавих цивилизација и сваког појединца.
“Како би презрео овај свијет/Хераклит/Што је још ономад отишао на Обалу/да с дјецом уздиже пјешчане куле/Једино маратонци/бацачи копља и диска/некако би се снашли и данас/ А свакако таласи раде свој посао” (“Стари Грци данас” из збирке “Снијежна азбука”)
Заокрет из реалног у надреално
Иако песме Радуловића често започињу са конкретно осликаним сценама, заокретом се прелази у апстрактне, универзалне теме – смрт, љубав, постојање, духовне дилеме – које чине песму филозофски изазовнијом и емоционално снажнијом.
“Ни сањао није/ да ће једном /тај часовник/одштампати књигу
И као неки чудесни пјешчаник/заувијек прелити вријеме у слова” (“Сат” из збирке “Снијежна азбука”)
Песник се суочава са свакидашњим појавама тако што им даје несвакидашњи валер, наизглед тривијални сусрет са препелицом претвара се у надреално одзвањање musica mundana:
“Као неки мандарин/и окренем се понекад/на улици/за неком препелицом/као за одбеглом музиком/која нестаје/у облацима” (“Листање” из збирке “Генерал и ласта”). Ипак, чини се да нема говора о програмском, структурном надреализму код Андрије Радуловића. Надреални моменти неоспорно постоје, али је утисак да су они пре последица посредних одјека лектире јужноамеричке књижевности, као и сусрета са надреалистичким наслеђем, нарочито Далијевим. Поред тога, код Радуловића су присутни и елементи црног хумора, комичног заокрета у којем се напушта очекивано, а планови се испостављају као узалудни и фиктивни, а жеље као фантазми осуђени на пропаст.
Ритмички и формални заокрет
Заокрети нису само тематски, већ и формални. Песме могу почети једноставним облицима, да би се касније преломиле у слободнији ритам, рефлектујући хаос или емотивни преокрет који је део унутрашње трансформације коју песник доживљава. Или се формални преокрет одвија тако што је почетак неспутан, енергичан, неоптерећен, како би завршетак песме попримио једнолични, смирујући, дисциплиновани ритам:
“Икаре брате/крик је твој лет
Рекао си птица
Годинама си доручковао таму/дошли су/скупили твоје рањене кости
Украо сам твоје ребро/вјерујући/у име/у ријеч/у логос” (“Рекао си птица” из збирке “Генерал и ласта”).
Заокрет ка границама језика
Радуловићева поезија чини се најузбудљивијом тамо где рефлектује саму себе, где се средствима поезије говори о поезији. Попут многих песника, поетска је реч за Радуловића нешто највише, онтолошки и егзистенцијални врхунац људског постојања.
“Чудна је ова чаша/ова круна оглодана/А лијепо знам/одувијек сам знао/да је поезија најбитнија/на свијету/ Као дјетињство” (“Дјетињство” из збирке “Снијежна азбука”) Формативна важност поезије код Радуловића се нерадо препушта академској вољи за тумачењем. Његови стихови просто прокључају тамо где се сусретну са настојањем да се поезија преведе у знање, како би се изнова успоставила у разумском, разумљивијем и пријемчивијем регистру. Хтење да се поезија преведе у научно знање, у епистеме за нашег је песника унапред осуђено на неуспех. Бити песник за Радуловића отуда значи поезију бранити од њених охолих зналаца. Боље би било сачувати је у регистру незрелости, детињства, малолетности, него је поразити и изгубити преведену у језик који није она сама. Песници остају дечаци поезије, док њихови зрели очеви важе као њени несвесни ликвидатори:
“Крик Гаврана Едгара Алана Поа … Мајаковског галамџије са Црвеног трга
Тракла и других дјечака поезије/Коју стишавају харвардци сорбонци/и остала учена браћа у тогама/која још ништа не зна/о леденом добу/о стакленој лобањи/а тек о љубави у коју се куну/стољећима и коју као закон уче/никада дотаћи неће ниједан/сем у стиховима прозваних/тако је било и биће” (Из збирке “Бивше краљевство”).
Напокон, будући да се поезија не да превести у спознају, она не може да важи као објект ка којем се усмеравају херменеутички инструменти. Пре би се могло рећи да је поезија код Радуловића субјект на основу којег се може делимично проникнути у интимне хоризонте њеног творца. При том увек ваља задржати резерве, јер се сусрет са поетском речју за Радуловића увек своди на својеврсни испит скромности. Зато не треба претеривати ни са откривајућим моћима поетске речи да нам отвори свет поете:
“Једино/поезија/зна/нешто/о мени/о бескрају/о мом/лудилу
А и она/мало” (“Арто” из збирке “Генерал и ласта”)
Резиме Радуловићевог песништва на први поглед делује сасвим скромно: узалудни су напори да се спозна поезија. С друге стране, она једино песнику може послужити да себе тек делимично открије. Ипак, њене дечије особине, њена онтолошка и егзистенцијална тежина долазе посебно до изражаја тамо где она настоји да изађе из саме себе. Најлепше на свету је према Радуловићу речима доспети изван граница речи. Истинска су искуства она неизрецива, а посредством поезије могуће је продрети с оне стране речи, логоса, језика. А од такве трансценденције нема ништа драгоценије. Остаје извесни ехо након Радуловићевог последњег стиха. Он никада није крајњи, завршни, никада није последња реч. Иза њега по правилу бива пробуђено искуство којег је тешко описати и вербализовати. Превасходно због тога што се ради о искуству неизрецивог. А оно је јединствена особеност ретке, велике поезије. Оно што након последњег стиха остаје као искуство вибрације, често захваљујемо заокрету, промени перспективе или форме која за собом оставља траг.
Уколико важи Хајдегерова теза да је језик кућа бивстовања, онда Радуловићевој поезији у својим најуспешнијим моментима полази за руком да из те куће изађе. Да је напусти како би нас увела у егзистенцијалне тренутке у којима доспева на траг свог властитог бића.
Извор: Вијести
