„O NARODNJACIMA” MILKE IVIĆ. U uvodnom delu eseja „O narodnjacima s jezičke tačke gledišta” (1995), prof. Milka Ivić je istakla da se pod pojmom narodnjak podrazumeva „popularna narodna pesma obično novokomponovana”.
Do pred kraj šezdesetih, teme u tim pesmama bile su vezane za selo, što su pratile i jezičke odlike ruralnih krajeva.
A onda su autore narodnjaka zainteresovala „moderna shvatanja ljubavi i novi porodični odnosi” što je opevano savremenim govornim jezikom.
„Ljudi koji bez ikakvih rezervi uživaju u narodnjacima nisu u svojoj opštoj pa stoga ni u jezičkoj kulturi daleko odmakli”, istakla je profesorka Ivić.
Iz savremenog jezika se uzima ustaljena frazeologija, koja ponekad deluje ne samo bezvredno nego i prostački, što potvrđuje naslov „Hajde da se zezamo”.
A kada pređemo s naslova na telo pesme, stvari stoje, primetila je profesorka, još gore: sve se žrtvuje radi rime.
Da vidimo neke od primera koje je zabeležila prof. Ivić:
„Spavam jadna u drveni krevet / a moj Mile u Apolo 9”, peva jedna ucveljena duša ne znajući da može da legne ili uskoči u krevet, ali da spava samo u krevetu.
Dok ona tuguje za Miletom, neko tuguje za Milevom: „Noći nisam spavô, srce sam ti davô / sad me boli strana leva, o Mileva, o Mileva”!!!
Valjda noćima nije spavao! Saznali smo da je srce na levoj strani dok na sve strane pršte jezičke greške.
A ovaj ne tuguje već se nada: „Ako mi se vratiš, draga / opraštam ti sve ja grehe / usnama ću ljubit tebe…” Hvala na objašnjenju! Baš smo se pitali čime će je ljubiti.
U eseju dalje stoji da su se u Vukovo vreme narodne pesme pre svega kazivale, a danas je obavezna muzička pratnja: autori narodnjaka kao da veruju da će melodija zamaskirati nedostatke.
Ali ogrešenje o normativnu gramatiku, istakla je prof. Ivić, ne može se zamaskirati u stihovima „Evo me opet u svom rodnom kraju / kerovi me zaboravili pa na mene laju”, gde se pojavio oblik svom, umesto pravilnog mom.
Godinu dana kasnije, 1996. godine, profesorka Ivić je štampala i predavanje „Još jednom o narodnjacima”, ali kao da nije imao ko da to pročita sve do 2014. i eseja Ljubice Đurić i Mladena Ćirića.
JEZIK TURBOFOLKA. Naslov je ujedno i kratak sadržaj eseja: „Metaforička i metonimijska konceptualizacija ljubavi u tekstovima turbofolk pesama ženskih izvođača”.
Prvo primećujemo da su tradicionalni narodnjaci zamenjeni turbofolkom, ali između tekstova pesama dva muzička pravca nema bitne razlike.
U uvodu eseja se ističe dvoje: da su ovi tekstovi, „uprkos popularnosti, retko bili u fokusu istraživanja u lingvistici”.
I drugo, da je osećanje ljubavi praćeno fiziološkim reakcijama kao što su otežano disanje, vrtoglavica, fizička slabost, crvenilo u licu…
Ali primetno je da su i ovde tekstovi pesama pisani bez dovoljno mere i ukusa.
Da pokažem to na primerima iz eseja:
Autori kažu da je u tim pesmama ljubav figurativno data kao poremećeno duševno ili fizičko stanje: „A ja kao da lepo muško nisam videla do tada / šta god me pita kažem ‘da’”.
Ovde je za poremećaj opet najveći krivac rima: stih se, usiljeno, završava sa „da” da bi se rimovao sa „do tada”. Ali ljubav u tim pesmama nije samo poremećaj, već i ludilo:
„Ponekad nekog sretnem, odlepim za tren”. Međutim, tekstopisac je u ratu s rečnikom jer poludeti i odlepiti nisu sinonimi.
A kada se poludi (ili odlepi), od ljubavi se i oboli: „Danas sam bila drugi put kod doktora / i dao mi je neke roze pilule.”
A može da se oboli i od nasilja: „Volim ukus tvoga đona / čak i kada na njemu donosiš mi nju.”
„Ma ja sam samoj sebi u lice pljunula”. Samoj sebi?!? To nije baš lako. A i kao metafora deluje prizemno.
Ni u jezičkom, ni u poetskom smislu ovo nisu stihovi za primer. Zato je profesor Milka Ivić predavanje iz 1996. završila rečima da je sasvim normalno da narod ima svoje omiljene pesme i pevače, ali da je uloga pre svega škole da se kriterijumi malo povise.
RTS
