Никад једноставније није било ући у политику. Лакше је набавити чланску карту него одијело. За политику је потребно и једно и друго. Знају то нови политичари, они не излазе из одијела. Али изгледају као да их и даље боду заборављене шпенадле. Никако да нађу ту посљедњу. Она као да их стално боцка и напомиње да су се тек увалили у одијела.
Има нешто у том одјевном предмету за које кажу да истиче човјека. Али ништа не може да нагрди човјека као одијело. Може да му стоји одлично, или никако. Ријетко кад постоји средина. Или саливено или прелоше. Пречесто је ово друго посриједи.
Као што постоји nouveau riche (скоројевић) постоји и нови политичар. Увукао се. Тако кажу. Може да се односи на одијело, али и на оно друго. Помисли преко ноћи да је оно што би волио да буде. Залети се и полети. Умисли да може да лети. Отуда и толико несклада, кича и неукуса. Одијело даје форму, али политика није сушта формалност.
Стил се не да купити. Као ни став. Мора да се поклопи, да угоди, да легне, да буде саливено. Некима одијело и некако стоји, али ход их одаје. И оних неколико степеница на улазу у парламент стварају им проблем. Тај нескладан ход, набадање, све одаје фрку и несигурност. Ходају у одијелу и новим ципелама као да су на матурској вечери, све као да је први пут. “Идемо другови/као на матурској вечери/уно, дуе, тре, кватро…”
Исплива нелагода и види се да их ипак то одијело жуља, да их крагна кошуље гуши и да су притиснути, иако пуцају од жеље да све буде како треба. Гледају у екране иако гледају кроз телефон. Праве се да су запослени и у журби. Дрндају телефоне. Желе да протрче поред камера и новинара на путу ка каквој сали за састанке. Презаузети. Али та последња кривина кад треба да улете у салу, ту се изломе и испадну из кривине. Кољена се сударају. Проклета кољена!
Не одустају. Неки су чак умислили да прате и трендове који се не дају пратити. Хоће дворедна одијела, али она неће њих. Хоће карирано, а већ су коцкасти. Не може на силу. Дворедна одијела су била демоде. Враћају се, кажу људи, али за дворедна одијела потребан је “attitude” односно, став. Не купује се став, не набацује се став, или га имаш или га немаш. То дође као стил. Не можеш да одлучиш да га имаш по сваку цијену. Нема цијену, никад није ни на попусту, не може стил ни на рате. Џаба се у сваком граду по један бутик тако зове, Стил.
Залуду Kingsman филмови и приче о одијевању, залуду Gentleman (серија и филм) Гаја Ричија, макар да скриншотују па да дају каквом кројачу да ископира. Не. Наши желе брендирано, па све испадне искарикирано. Они су упртили одијела. Нажалост, нема бољег термина. Упртили, као да ће да газе сметове снијега сатима, са таквом ријешеношћу грме грла из сакоа. Грме, а ништа не кажу, а онда мисле, то је политика, јер су на сцени. У програму су, а не знају ни ноге да прекрсте. Не зна се само да ли их је запало, или им се заломило.
Сви би да буду нобл преко ноћи. Али заборављају да су њихови претходници попут Мига мирисали себи пазух у том парламенту, да виде чује ли им се одијело. Ко год дође после њега у те столице, мора да се осјећа, овако или онако.
Или им је мало или превелико то одијело. Ништа није потаман. Али без обзира да ли су купљена на рате или код шанера на црту, јесу ли од куване вуне или полиестера, фејк или оригинал, имају ли њихове иницијале или ЕА, доћи ће нам главе главе у одијелима. Сва је прилика. Ништа нама није никад било скројено по мјери. Пребрзо су заборавили стих “а сад носим како ми га скроје”.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
