Пропагандни пункт који себе назива „Градском телевизијом” данас је још једном, по ко зна који пут „објаснио” зашто их већина грађана и грађанки Подгорице оправдано назива „емитерима мржње”.

Неколико истинитих реченица које сам синоћ казала на РТЦГ, биле су мало да опишу све оно чиме се баве у производњи политичке, вјерске, националне нетрпељивости, кршећи све медијске стандарде. Али сасвим довољне, да појуре на моје име, старом – новом салвом увреда на лични и на професионални рачун, „текстом” који је јавност већ назвала скандалозним.
О међународним признањима за моју борбу, речено је већ много. За мене је свакако, најважнији суд грађана. Чињеница да је министарство здравља у мом мандату било на самом врху по оцјенама, а да су гледаност и повјерење у Градску телевизију на ниском нивоу, најбоље говори о перцепцији народа кад су у питању наши – и професионални учинци, али и лично васпитање. Зато на ниво са којег су ме напали, нећу силазити. Највише су казали о себи.
Занимљиво је да су аутори своје пропагандно штиво против мене насловили са „Баналост зла”, а да при том нису навели, ни одакле су узели наслов, ни којим је поводом настао. „Извјештај о баналности зла” написала је чувена њемачка философкиња јеврејског поријекла Хана Арент, која је своје дјело начинила пишући о нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману. Можда ова информација није случајно изостављена, јер оно што ради Градска телевизија, већ је много пута од много људи, оцијењено као најближе техникама пропаганде злогласног Гебелса. А њихов је приступ неупоредиво ближи њему, него Арентовој.
Мој колега Лука Ракчевић, као и многи други, казали су да је овакво понашање још један разлог због којег је ДПС тако убједљиво поражен у Подгорици. А текст Градске телевизије назван је „анонимним, кукавичким и тендециозним”, уз подсјећање да се ради о још једној злоупотреби буџета који финансирају сви грађани и грађанке Подгорице.
Но, како сам током живота, а посебно у својој професији увијек била упућена на стварање наде, ја и у овом изостанку потписа, конкретног имена и презимена испод тог текста, назирем једну искру наде. Испод свих наслага нетолеранције и нетрпељивости, ипак је остало зрно стида код ових људи, довољно стида да нико од њих именом не потпише ову салву најприземнијих увреда.
На крају, пошто су ме прозвали и за изглед и за фотографије, подсјећам их на једну, из периода када сам била министарка здравља, пошто на тај период највише грају и негодују. Зато што их подсјећа да је смјењивост власти могућа. И да ова држава и њена будућност, не припадају само њима. Него свима нама.
Др Јелена Боровинић Бојовић/Фејсбук
