Пише: Сања Томовић
На трећи дан Васкрса, прије осамдесет једну годину, у Липову крај Колашина рођена је Милица Милошевић, жена чији глас и данас одјекује планинским долинама Црне Горе. Посљедња тужбалица наше земље, чувар древне традиције која оплакује смрт и тугу, преносећи их кроз стихове који сами навиру док се присјећа свих који су отишли. За Портал РТЦГ отвара срце и душу, приповиједа о животу, испуњеном тугом, љубављу, самоћама планинских пашњака и пјесмама које чувају памћење њених људи. „Рођена сам у Липову, било нас је четворо дјеце у породици. Нико од њих више није жив. Остала сам сама. Дуг је мој животни пут био који још траје, и не знам шта ме чека?“, пита се Милица, док у њеним очима плешу сјене свих изгубљених живота.
Милица је први пут „затужила“ као дијете чувајући овце на планини. Страх од дивљих животиња претворио се у пјесму, стихове које је испјевала док је небо над Морачом и Сињајевином постајало тамно, а вјетар носио њен глас долинама. „Тако је почело. Кад се туга рађа у планинској осами. Било је то моје једино мјесто да говорим, да испуним срце и душу. Мајка би ме укоријевала, зашто то радим, а ја бих јој рекла, морам, мајко , с неким да проговорим“, присјећа се она.
Сваки од тих првих стихова био је заклетва , свједочанство о страху и храбрости, самоуког дара који јој је Бог дао. „Ја ништа не смишљам, све ми долази од Бога“, каже Милица и додаје поносно “ Матија Бећковић ми је рекао, када сам опјевала тужбалицом Павла Булатовића ово је јаче од Његоша. Ово се не може научити“, поносно истиче Милица. Њен глас носио је тугу народну далеко изван граница Црне Горе. Промоција књига у Београду, посјета гробу Марсела Дишана у Паризу, први поглед на Ајфелову кулу и Норт Дам све су то биле станице њеног живота, путовање које је кренуло из осаме, са стиховима који су били њено оружје против заборава. „Обишла сам и опјевала од Мораче до Париза. Од Марсела Дишана до Павла Булатовића, многе су моје тужбалице одјекнуле по свијету“, говори Милица док гласом носи и понос и сјету свих оних које је оплакала.
Ратне године донијеле су највише туге.
„Упозорили нас и узели нам податке“: Протест у Липову због војне вјежбе на Сињајевини /видео, фото/
„Било је случајева да четворица погину из исте чете у један дан. Трудила сам се да их испоштујем мртве, јер су они животе положили за нас“, присјећа се Милица. Њена прва тужбалица изговорена пред народом била је кад је имала двадесет година, па и сада, иако ноге слабо слушају, ум је бритак, и не посустаје. „Кад станем изнад одра, кажем понеку лијепу ријеч о онима који заувијек одлазе. Ако немам шта рећи , не идем, а требало би да живимо и за тај дан, кад одлазимо да каже неко отишао је још један добар човјек“, истиче Милица. Њена љубав била је дугогодишња и тиха, четрдесет једну годину живјела је у ванбрачној заједници са Мијатом, дијелећи живот планинског сточара , радне дане и снове. Није имала порода. Заједно су градили свој дом, заједно се борили са животом и природом. Након Мијатове смрти, суочила се с правом и оспоравањима, али је правда била на њеној страни.
„Који јачи доказ од мене има ? Брак је у души, а та нит која спаја брак одвија се по највишој тами ноћи, гдје свједока нема“ рекла је Милица на суду. И тако је добила своје право да остане у дому који су заједно створили. Данас, у својим старим данима, Милица је окружена пажњом добрих људи, комшије Баковићи пазе на њу као да је њихов члан породице. „Боље ме пазе него да сам њихов члан породице“ говори Милица, а у њеном гласу је захвалност, мир, и осјећај дома који живот понекад ускраћује, али који љубав ипак сачува.
Ова оштроумна старица, свјесна је да са њом нестаје и традиција тужбалица. „Тужбалица нема више у Црној Гори, осим можда породично. А вољела бих да и мене неко опјева, али тога више нема“, каже нам Милица. Њен глас остаје химна туге, химна традиције, свједочанство о снази жене са црногорског крша. „Живот нема репризу. Често га живимо као да ће се поновити, али неће. Само времена више нема, само њега једном неће бити“, закључује сјетно Милица. Њене тужбалице, стихови туге и љубави, одјекују још увијек , а глас последње и најпознатије црногорске тужбалице и даље шапће планинским вјетровима, чувајући памћење свих оних који су отишли. Ипак, и поред тога што је пјесмом хранила друге, њу саму највише тишти она што долази кад се врата затворе. „Моје старачке дане бих описала овако, самујем, тугујем и болујем. То је мој живот“, каже за крај Милица.
Извор: РТЦГ
