Стотине апела домаћих и свјетских интелектуалаца, и то водећих научника, умјетника, филозофа, академика, нијесу могле да зауставе рушење Његошеве капеле. Но, данас те ријечи служе као апел да побуна против једног ужасавајућег културоцида мора бити трајан подухват. О дубоко потресном културноисторијском расапу који је настао рушењем капеле на Ловћену свједочи и ламент знаменитог књижевног критичара Борислава Михајловића Михиза.
„Која то црна судба хоће да најсветије мошти мога рода не мирују, да се, вековима већ, потресају кости прађедовске.
Једне је, оне родоначелне, првородне, из Трнова у Милешеву донесене – сажегао Синана на Врачару. Онда смо дуго, вековима, Лазара без главе безглаво носили у сеобама, бежанијама, ексодусима нашим, од Раванице једне до друге, од Сент Андреје до Београда, цвилећи, преклињући: ՚Востани Сербије, востани царице!՚.
И када је најзад востала, када се подигла кука и мотика, онда је црна глава Ђорђева, кумовском руком укинута са рамена, пала и откотрљала се до престола цара од Стамбола.
Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечност – тамо где је и ваљало, где су саме хтеле, ՚где је зрно клицу заметнуло՚, да стражаре у караули-капели над родом и језиком.
Па ево ни њима нема мира. Једном их је са Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас их потреса, вољу крши, зиндан над њима зида превелика глупост људска.
И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се отпрема лепа Његошева глава.
На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона.“
Милорад Дурутовић
