Обретеније главе Владике Рада

Стотине апела домаћих и свјетских интелектуалаца, и то водећих научника, умјетника, филозофа, академика, нијесу могле да зауставе рушење Његошеве капеле. Но, данас те ријечи служе као апел да побуна против једног ужасавајућег културоцида мора бити трајан подухват. О дубоко потресном културноисторијском расапу који је настао рушењем капеле на Ловћену свједочи и ламент знаменитог књижевног критичара Борислава Михајловића Михиза.

Борислав Михајловић Михиз, (Фото: Фејсбук)

„Која то црна судба хоће да најсветије мошти мога рода не мирују, да се, вековима већ, потресају кости прађедовске.
Једне је, оне родоначелне, првородне, из Трнова у Милешеву донесене – сажегао Синана на Врачару. Онда смо дуго, вековима, Лазара без главе безглаво носили у сеобама, бежанијама, ексодусима нашим, од Раванице једне до друге, од Сент Андреје до Београда, цвилећи, преклињући: ՚Востани Сербије, востани царице!՚.

И када је најзад востала, када се подигла кука и мотика, онда је црна глава Ђорђева, кумовском руком укинута са рамена, пала и откотрљала се до престола цара од Стамбола.

Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечност – тамо где је и ваљало, где су саме хтеле, ՚где је зрно клицу заметнуло՚, да стражаре у караули-капели над родом и језиком.

Па ево ни њима нема мира. Једном их је са Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас их потреса, вољу крши, зиндан над њима зида превелика глупост људска.

И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се отпрема лепа Његошева глава.
На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона.“

Милорад Дурутовић