Piše: Dragan Bogutović
Nasledivši dar za pisanje i ljubav prema knjizi od oca koji je objavio zbirku soneta i imao veliku biblioteku, Branimir Šćepanović (1937-2020), još se kao gimnazijalac oglasio pričom „Zaboravi na njega…“ koja je bila zapažena i nagrađena. U narednih četvrt veka objavio je tri romana („Sramno leto“, „Usta puna zemlje“ i „Iskupljenje“) i dve zbirke priča „Pre istine“ i „Smrt gospodina Goluže“, koji su naišli na veliki odjek na raznim meridijanima. Odnedavno su opet pred čitaocima, u okviru dela ovog vrsnog pisca koje je u pet knjiga priredila Vesna Trijić a objavio „Štampar Makarije“.
Već prvom knjigom priča iz 1961. najavio je dva tematska ciklusa koji će karakterisati njegovo celokupno pripovedačko stvaralaštvo – moralistički i sentimentalno-erotski. Sa nepunih 20 godina, sasvim mladi stvaralac se kroz pripovetke suočavao sa najizazovnijim problemima, sa smrću i krivicom odnosno sa temom sukoba pojedinca i zloćudnog kolektiva.
– Junake njegovih priča zatičemo u zatvorima, na milost i nemilost prepuštene ekscentričnim čuvarima („Ćelija“, „Oproštaj“), dok stoje pod vešalima, nasuprot rulji koja ih bezdušno ispraća u smrt („Svadbena vešala“) ili dok leže ranjeni i bolesni („Oblaci su krvavi“, „Galebovi su se vratili“). Svaka od ovih situacija bila je, u suštini, granična; čak iako nije podrazumevala neposrednu životnu opasnost ona je na iskušenje stavljala moral i humanost junaka pružajući im priliku da se, posredstvom sukoba sa sredinom, obračunaju, u stvari, sa svojim najdubljim strahovima, a ponekad i sa potisnutim stranama vlastitih ličnosti – ističe Trijićeva, zapažajući da je tako egzistencijalno iskustvo pisac sabrao u karakterističnoj rečenici: „Sve se u životu dešava pre istine“.
Milo Lompar: Protesti građana zbog Rio Tinta su opravdano urušavanje legitimiteta vlasti
Debitantska knjiga dočekana je pohvalama tadašnjih kritičarskih autoriteta, kao što su Dragan M. Jeremić, Ljubiša Jeremić, Draško Ređep, Pavle Zorić… koji su konstatovali visok nivo umetničke zrelosti mladog i do tada nepoznatog autora i majstorstvo u zahtevnoj formi priče. Ovim i drugim kratkim prozama pisac se uporno vraćao, dorađivao i prerađivao, menjao imena junaka i radnju, pa čak i naslove. Pritom, kako dobro primećuje priređivač, Šćepanović se stalno kretao između književnosti i filmske umetnosti, a izvesno vreme i novinarstva. Sarađivao je sa uglednim režiserima, bio angažovan na najvećim projektima. Pojedine svoje priče i romane pretakao je u scenarija, pri čemu su se fabula, akteri i naslovi nepredvidivo mešali. Tako se u kultnom filmu reditelja Živka Nikolića „Smrt gospodina Goluže“ iz 1982, osim protagoniste istoimene Šćepanovićeve novele, može prepoznati i pop Bodin, jedan od junaka „Sramnog leta“.
Radnja filma „Zazidani“ koji je ranije 1969. snimio Vojislav Kokan Rakonjac takođe na osnovu Šćepanovićevog scenarija, delimično se podudara sa fabulom romana „Iskupljenje“.
– Svaka od filmskih adaptacija je, pritom, bacala jarko svetlo na literarne predloške, pri čemu se u čitalački doživljaj književnih junaka trajno upliću lica pojedinih glumaca, Ljubiše Samardžića, Ljube Tadića, Danila Bate Stojkovića, koji su ih na velikom platnu sugestivno interpretirali. Stoga je, ukazuje Trijićeva, utvrđivanje granica literarnog opusa Branimira Šćepanovića, u stvari samo uslovno: taj opus je otvorena konstrukcija, građena tako da se ogleda u sebi samoj, stvarajući pritom utisak da je u neprestanoj unutrašnjoj transformaciji i pokretu.
Vrhunac umetnosti ovog rasnog pisca je bez sumnje kratki roman „Usta puna zemlje“ (1974), koji je kod nas prodat u više od 100.000 primeraka i preveden na više od 30 jezika. Krajem sedamdesetih godina vrsni tumač književnosti Nikola Milošević izrekao je dalekosežan kritički sud o ovom delu, zaključujući kako spada „među ona malobrojna književna ostvarenja što će ostati trajno zabeležena u našoj literaturi“. To se potvrdilo i tri decenije kasnije kada je u predgovoru latinoameričkog izdanja ovog romana objavljenog u Meksiko Sitiju 2010. pisac Goran Petrović (1961-2024) izneo ovakvo svoje zapažanje: „Naprosto ne znam šta da činim. Da li da ispisujem pohvalu piscu? Da li da odam priznanje njegovom sočnom jeziku, ujedno jednostavnom izrazu, da li da uplićem i rasplićem o teoriji književnosti, o višeznačnosti teme, o filozofskoj dimenziji?“ Ili da učinim i nešto što prevazilazi puku pohvalu i preporuku čitaocu? Da li da upozorim čitaoca? Da li da kažem – čuvajte se, pazite se, ova će vas knjiga uznemiriti!“
Dajući ovo delo kroz vizuru progonjenog i progonitelja, pisac se opredelio i za specifično grafičko rešenje: uobičajenim slogom štampani su delovi sa sadržajima progoniteljske svesti, a kurzivom oni koji potiču od progonjenih. Između tih fragmenata Šćepanović je vidno proširio beline, a kako radnja odmiče te beline sve više zaokupljuju pažnju čitaoca koji stiče utisak da nije reč o običnim razmacima.
Ostavljajući svoje junake bez individualnosti, pisac ih je hotimično učinio i zamenljivim: na kraju romana, progonitelji su rastavljeni „tajanstvenim, nagim čovekom“ a Jakov u pripovedača, dotada svog nerazdvojnog saputnika, gleda kroz suze i kao da ga ne prepoznaje, beleži priređivač i dodaje:
– „Usta puna zemlje“ ostaju naracija o neprestanim preinačenjima u životu, prirode i čoveka. Ograničavajući radnju na nešto manje od 24 sata i uspostavljajući očigledni paralelizam između kretanja sunca i junaka, ka zalasku, odnosno ka smrti, Šćepanović je ljudsko postojanje stavio u kontekst kosmičke cikličnosti: noć se pretvara u dan, dan u noć, u avgustovskoj vrelini, vrhunac leta dodiruje se sa najavom jeseni, a gašenje života jednog čoveka, premda proces koji nije reverzibilan, samo je momenat u kruženju materije i proticanju energije.
Svoju studiju o Šćepanovićevom stvaralaštvu, koja je uvrštena u ovo izdanje Vesna Trijić je završila ovim zaključkom:
– Iskustvo čitanja Šćepanovićeve proze sugeriše nam da su ravnoteže udobnost i spokojstvo – ideali modernog življenja – prividni, jer počivaju na samoobmanama, a da u prirodi čoveka postoji nešto nedostojno, skaredno i gnusno, što se u suštini nikada ne menja. Zagledajući u lica njegovih junaka, ljudi kojima nešto važno nedostaje, stičemo utisak da je pisac intuitivno razumeo ishodište idejnih kretanja svoje epohe i da je iz sveta u kojem je stvarao gledao pravo u ovaj u kojem mi živimo danas.
Poslednju knjigu roman „Iskupljenje“ objavio je 1980. i posle toga, koliko je poznato, digao ruke od pera iako su mu bile samo 43 godine. Decenijama je živeo povučeno, nije išao čak ni na filmove ni pozorišne predstave koje su rađene prema njegovim delima. U poslednjem intervjuu datom „Večernjim novostima“ 2016. najavio je rad na knjizi sećanja:
„Trebalo bi da je napišem. To su decenije života i druženja sa ogromnim brojem ljudi različitog profila i spektra. Od Teodorakisa i Bondarčuka do Bartona, od holandske kraljice Julijane do Josipa Broza, da ne govorimo o mojim pajtašima koji sa mnom igraju šah. Počeo sam sa pisanjem a radni naslov je ‘Nikad više'“.
– I bilo je nikad više, jer u njegovoj zaostavštini, koliko je poznato, ovaj rukopis nije pronađen.
Izvor: Novosti
