Најпре – ова је подела трагична. Затим – ова је подела разарајућа. Коначно – ова је подела пролазна. Без илузија да било који појединац може ставити тачку на ово виртуелно хватање за гушу, које сваког трена прети да се прелије и у физичко, морална је облигација добронамерног човека да дигне свој глас против штетних друштвених процеса, а никако да изабере страну и ускочи у ток деструкције. Свако ко се усуди да помисли – „није се вакцинисао, будала, умреће“ или пак „вакцинисао се отровом, будала, умреће“ гаји у свом срцу злобу и духовни јад гуши његовог унутрашњег човека. Никада ниједан човек није сасвим здрав, у апсолуту који надилази телесно благостање, зато је главна хришћанска, што значи људска, емоција саосећање, никада злурадост.
Гледано из шире перспективе свако боговетно друштво на кугли земаљској суочава се тренутно са истом недаћом. У питању су различите културе и цивилизације – парадигме, поимање човека, политички и социјални системи – ефикасност, свест о слободама. Самим тим, мере којима је ово мноштво држава прибегавало разликују се међусобно по неколицини критеријума: квалитативно – шта садрже, количински – на које се сегменте друштва распрострањују и временски – у ком се тренутку уводе и колико трају. Одговор Кине, Јапана, Индије, Бангладеша, Ирана, Русије, Белорусије, Немачке, Шведске, Италије, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава, Венецуеле, Аргентине, Египта, Нигерије, Сомалије или Јужне Африке не може бити сасвим истоветан. Списак држава служи томе да се дистанцирамо од себе и свог окружења, да сагледамо проблем из шире перспективе, како бисмо схватили да медијска какофонија која потпирује страх не може заглушити читав свет.
О рационалности и ирационалности је било пуно речи у последње време, као да су сви открили теорију рационалног избора, иако природно нису сви упознати са тим термином који се везује за економију и политичке науке. Масе су рационалност и ирационалност протумачиле као „памет и бандоглавост“, док наука ирационалност посматра као друштвено понашање које се не руководи критеријумима материјалне личне користи, већ другим факторима који излазе из таквих оквира. Ирационално значи да не подлеже објашњењу кроз теорију рационалног избора, јер ирационални људи одбијају да се воде утилитаристичким мотивима. Рационалност такође увелико зависи од степена информисаности, неко може мислити да поступа рационално, али ако располаже са ограниченим информацијама његово понашање свеједно може резултовати ирационалношћу. Притом, апсолутна информисаност не постоји.
Страх није ирационалан, уколико је повезан са неповерењем према институцијама, изазван претходним негативним искуством. Грађанину Норвешке је лакше да верује својој политичкој класи, не због вишег животног стандарда, већ зато што је он све време живео вредносну, социјалну и институционалну еволуцију, док су источни Европљани ступили у вртлог револуција. Недавно је један старац који живи у Москви опљачкан. Држао је милионе рубаља у свом стану, а пустио је провалнике да уђу. На први поглед његови поступци делују ирационално – позамашне своте новца се држе у банци, а непознатим људима се у мегаполисима врата не отварају. Старцу је, међутим, осамдесет лета. Он је преко главе претурио распаде држава, изумирање идеологија, колапс финансијског система 1998. године. Отуда он не верује банкама. Верује људима. Када га је девојка, која је глумила да јој се слошило, замолила да је пусти у стан и да јој чашу воде он је то урадио, човек је. Док је он био у кухињи, девојка је пустила двојицу провалника у стан.
Кључ је у поверењу, старац је имао поверења у људе, а не у институције, његов избор се испоставио као погрешан, али не и ирационалан. Слично ствари стоје и са вакцинама. Грађани немају поверења у политичке режиме који их обмањују и поткрадају годинама, они немају поверење у некадашње ауторитете – учитеље, лекаре, јер се оно што се учи у школи идеолошки променило неколико пута за њиховог живота, а здравствени систем је све мање и мање ефикасан, корупција у њему цвета, приватне фармацеутске компаније потплаћују здравствено особље како би продалe што више својих маркираних лекова. Дошла је епидемија, дошла и оголила базично неповерење, изазвано лажима, корупцијом и ауторитарношћу. Грађани су сада на месту старца, да ли да верују банци и ставе свој иметак на рачун, када банка може пропасти, пропадала је, и да ли да отворe врата наизглед искреној и безопасној девојци, различитим Јутјуберима, опскурним блогерима, надрилекарима који преживају теорије завера са Запада и пласирају их, као своје, на Исток.
Отуда и поделе у друштву, један део ће се упркос лошим искуствима одлучити за институцију, јер је ризик од крађе већи од неповерења у банку, док ће други део такође рационално доћи до закључка да је веровати емпиријски доказаним лажовима превише ризично и да је боље разболети се, него послушати институцију. Оба се избора могу протумачити као рационална, зато је неопходно разумети и пружити емпатију и једној и другој страни, не осуђивати и одбацивати. Уосталом, када су стигматизација и прогон икада успели да заиста промене нечији став? Дискриминативне мере присиљавају људе да кетмане, да скривају своје ставове од друштва и да их се никада у дубини себе не одрекну. У случају епидемије свака држава, била демократска или ауторитарна, има права да ограничи кретање људи, али нема права на дискриминацију. Увођење QR кодова за вакцинисане и одузимање неких права онима који их не поседују јесу дискриминативне мере.
Држава може да захтева од својих грађана негативан тест како би могли слободно да се крећу, јер то је доказ да човек није преносилац конкретне заразе. QR код о вакцинацији не елиминише ризик од преношења заразе и представља ништа друго до увијену уцену намењену невакцинисанима. У исто време држава тврди да не посеже за обавезном вакцинацијом становништва. За време епидемије држава може да стави колективни интерес изнад личног, као што то чини у било којој ванредној или ратној ситуацији. Слободе нису безграничне. Међутим, држава треба јасно да стане иза својих одлука и да преузме одговорност. Уколико је држава изабрала вакцинацију као главну меру борбе против епидемије, онда она мора узети одговорност за сваку вакцину коју даје свом грађанину, а не да грађани потписују како нико није одговоран ако дође до нежељених дејстава. Одговорна је компанија која их производи и држава која је стала иза вакцинације. Држава не може грађанину вратити здравље, али му може исплатити компензацију за сваку доказану нуспојаву.
Пошто држава не жели да преузме одговорност за своје одлуке, никако нема права да дискриминативним мерама покуша да утиче на понашање грађана, нарочито не да њих оптужује да они на себе не преузимају одговорност. Када би људи достигли такав ниво свести да сви индивидуално узму одговорност на себе држава им не би била потребна као институционални конструкт. Држава је ту не само да своје грађане штити од других држава, већ и да координише и усмерава понашање грађана ка општем добру. Демократска држава је у том подухвату ограничена ониме што називамо корпусом људских права. Многе државе су се у судару са епидемијом самоудаљиле, испред себе су као гласноговорнике ставиле анонимну „струку“, то јест људе који немају одговорност за то што изјављују и који не могу да представљају грађане јер нису изабрани на изборима. Овај кукавички потез представља страх власти, која је смењива, пред одговорношћу. Дакле, пре свега, у епидемији је заказала политичка класа, она је ставила сопствени реизбор испред општег интереса.
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
