Пише: Мирко Калуђеровић, магистар историје
Иако 13. члан Устава Црне Горе јемчи равноправност ћирилице и латинице, стварност нам показује нешто сасвим супротно: ћирилица у Црној Гори полако нестаје. Ћирилица не изчезава случајним дејствима, већ усред дуготрајне и систематске маргинализације у свим аспектима јавног живота. Ово писмо, које је током вјекова представљало симбол државности Црне Горе, православне вјере и култруно-историјског наслеђа наше земље, губи своју практичну употребу, а народ свој сакрални културни код без којег је тешко замислити будућност Црне Горе. У државним установама преовлађује латиница: сви документи се издају искључиво на овом писму, међуинституционална комуникација протиче на истом, а грађани који желе личну карту или пасош на ћирилици морају поднијети посебан захтјев. Латиница је толико доминантна у јавном простору да је њена видљивост јасно изражена: од уличних натписа преко назива државних институција до рекламних билборда и саобраћајних знакова – све ово потврђује њену несумњиву предност. Ћирилица је потиснута у сјенку, поставши дио ограничене сфере појединих медија, духовне литературе, црногорских гробаља, храмова и носталгичног сјећања на била времена. Свједоци смо тихог, али “незаустављивог” одласка једног важног културног стуба нашег народа.
Туристи као огледало нашег заборава
Током више разговора са туристима који би радо посјећивали нашу земљу, често бих добијао занимљиво питање: “Чули смо да у Црној Гори постоје два писма: латиница, као на Западу, и ћирилица, као у неким другим словенским земљама попут Русије, Бјелорусије, Украјине, Бугарске, Србије и Македоније. Зашто на вашим улицама не видимо натписе на ћирилици, односно на оба писма?” То је културно богатство које вас чини другачијим од нас, — примјећивали би туристи из Западне и Источне Европе. Објашњавао бих им да користимо оба писма, али да је латиница доминантнија због технолошких тенденција у савременом друштву и стремљења Црне Горе да постане дио “западне породице”. Нажалост, многи су напуштали нашу земљу са утиском да користимо само латиницу, јер су сви улични натписи написани на том писму. У тим моментима размишљао бих о томе како свијет обилује различитим културама и цивилизацијама које га чине уникалним и чудесним мјестом за живот. Управо разноликост култура нас надахњује на нова путовања. У исто вријеме бих, нажалост, и мислио о кратковидности мишљења наших власти и нашег народа. Зашто? Сваки народ ствара на основу онога што има и што му је дато, али је крајње неразумно када народ не цијени своје културно богатство, безутјешно копира туђу културу, занемарујући развој своје. Сви народи имају своје духовно достојанство, које се огледа у јединственој историји и непоновљивој култури. Знатан дио културе нашег народа чини ћирилично писмо и његово духовно послање, која се темељи на хришћанским вриједностима: љубави према ближњем, поштовању свих народа и култура, служењу идејама хуманизму, мира и равноправности, као и служби друштву и Отаџбини.
Мило Ломпар: Корчној је шахиста као уметник (Фељтон, шах и књижевност; 2. дио)
Држава, друштво и криза идентитета
Данас је очигледно да се ради о свјесном потискивању ћирилице из јавног дискурса. Државни апарат, кроз пасивност или намјерну политику, не спроводи уставну одредбу, већ је своди на пуки формализам. Још болније је што и значајан дио друштва показује равнодушност, а понегдје чак и отпор према сопственом писму. Ово није само језичко питање, већ антрополошка и културолошка криза нашег народа. Живимо у ери глобалног либерализма, гдје се индивидуалне слободе уздижу на алтар, а опште благо – национални идентитет, духовно наслеђе су потпуности запостављени. У таквим околностима грађанин постаје све више и више индиферентан ка општем добру, отуђен од корјена, од вјере, од сјећања на претке који су јунаштвом и мудрошћу очували црногорско биће. Овдје се намеће вјечита мудрост Светог Петра Цетињског: „Слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе“. Да ли смо ми, насљедници тих витезова, спремни да се боримо за своје писмо, за своју народну славу? Схватам и тежњу Владе Црне Горе да наша земља званично постане дио Европске уније, али не могу да прихватим њену небригу о националном васпитању и очувању културног блага, као што и не разумијем ни суграђане који не желе да пишу својим језиком, користећи ћириличну или латиничну тестатуру на мобилним и компјутерским уређајима.
Ћирилица као одраз наше писмене културе
Ћирилицом су записани навјековјечнија ремек-дјела наше писмености: Цетињски октоих првогласник, најстарија штампана књига јужних Словена; „Историја Црне Горе“ Василија Петровића Његоша; „Посланице“, „Законик“, „Кратка историја Црне Горе“ Петра И; трилогија Владике Рада; пјесме Краља Николе и многа друга значајна дјела. Имамо ли ми право да се одрекнемо ћирилице? Наравно да не. Дужни смо да штитимо и поштујемо духовно и материјално наслеђе предака. Стога је неопходна активна популаризација и ревитализација ћирилице у свим сегментима друштва. Да бисмо је заштитили, потребно је створити услове у којима ће бити неопходна и корисна народу. Потребно је издавати више литературе на ћирилици и објављивати је на интернету, издавати државне документе на ћирилици, широј јавности пружити информације о ћириличном писму путем уличних натписа, билборда, саобраћајних знакова, летака итд. Не постоји више оправдања за одсуство ћирилице у нашем друштву, нити препрека за њену употребу у дигиталном простору.
Ово је питање очувања културног идентитета. Зато је неопходна консолидација државе, свих традиционалних организација заинтересованих за очување писма и ентузијаста у једну групу, која ће израдити детаљан план за популаризацију ћирилице. То би био једини начин да Црна Гора до 2050 г. сачува своје традиционално писмо. Иначе ћемо и ми, баш као и туристи, живјети са увјерењем да је ћирилица само “археолошки” остатак, давно закопани у ризницу наше културе, а ми желимо да је видимо као живу традицију, која ће бити дио националне свијести будућих покољена.
Част је што смо, уз Србију, једина држава у Европи са два писма, али и велика одговорност и обавеза да чувамо ћирилицу, поштујемо Устав Црне Горе и његов 13. члан који гарантује равноправност ћириличног и латиничног писма. На крају, сложићете се, да би одрицање од свог културног блага значило и одрицање од своје историје. А највећи светски мислиоци су говорили да народи који не знају или заборављају своју историју, немају право на будућност.
Извор: РТНК
