Драги другови, не могу да се примим чланства у југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест уметника не дозвољава да вас не замолим да опозевете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело.
Редакција „Политике“ примила је од сликара Петра Лубарде копију телеграма који је он упутио Скупштини општине Цетиње и Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену, с молбом да је објави. „Политика“ доноси Лубардин телеграм и текст који је уз њега као објашњење дописао, исто онако као што је, у свим ранијим случајевима, верно преносила сце ставове Скупштине општине Цетиња, мишљења грађана и друштвених организација Црне Горе и Одбора за подизање Његошевог маузолеја.
Ево Лубардиног текста:
На поновљени позив цетињског Одбора за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену, послао сам телеграм следеће садржине:
Скупштини општине града Цетиња
Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену Цетиње
Драги другови, не могу да се примим чланства у југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест уметника не дозвољава да вас не замолим да опозевете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело.
Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу.
Поштујем веома много уметника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Летње позорнице, на месту где је Његош и писао своју поезију. И да се установе Његошеви дани поезије, када би наши и страни уметници својим учешћем настављали традицију ширења људске мисли у славу великог песника и тако подизали најлепши живи споменик Његошу. Молим да се ово прочита на скупштини Одбора.
ПС. Да би било јасније хтео бих да додам још нешто. Сам врх Ловћена, такозвана Ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни споменик-маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на споменику.
Савременици Његошеви имали су велико поштовање и љубав према њему и сигурно да би му и оно подигли велелепни споменик. Али, поштујући његову жељу, однели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све данашње и будуће генерације ова жеља великог песника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као уметник без икаквих републичких, политичких и других мотива.
Уз другарски поздрав,
Петар Лубарда
Политика, 5. VII 1969.
