Видјели смо како је неокомитски бал у Никшићу, у празничном дану, планиран до детаља. Опет су скупљени Милови борци, претходно мотивисани његовим телевизијским порукама и ударима на Цркву. Мило контролише људе било новцем, било да злоупотребљава психоемоционални потенцијал људи крхког ега, мизерног образовања.
Зашто Мило није могао да заустави литије? Шта је био његов недавни план у Никшићу? Политичко понашање Мила Ђукановића невјероватно је предвидиво. Већа је невоља што политички противници његовог лика и дјела увијек упадају у исту замку, те свјесно или несвејесно постају његови саучесници. Својевремено изгласавање скарадног Закона о слободи вјероисповијести имало је јасан циљ: испровоцирати Србе у Црној Гори и ступити у њихово коначно сатирање, у прогон, у „тракторијаду”. Да није било богонадахнуте улоге митрополита Амфилохија, да је отпор био руковођен по инспирацији Демократског фронта, како је умало кренуло, све би, вјероватно, пошло по Миловом плану.
Мимо Милових очекивања долазе литије, долази аутентичан отпор за који он није могао имати одговор. Литије су руковођење борбом за светиње а не борбом против Ђукановића, и не борбом за страначку моћ Демократског фронта, Демократа итд. и томе слично. У томе је и Божја поука литија. Због тога су литије сабрале људе аутентичне, праведне, моралне и храбре. Због тога је, искључиво због тога, срушен Милов поредак.
Међутим, анархија која је наступила након Ђукановићевог пада није регулисана политичком артикулацијом. Нешто се покушало, али страначки интереси прогутали су здрав разум, а и душу. Зато смо опет у сличној позицији као и прије двије године. Сада Мило дејствује по истом плану. Видјели смо како је неокомитски бал у Никшићу, у празничном дану, планиран до детаља. Опет су скупљени Милови борци, претходно мотивисани његовим телевизијским порукама и ударима на Цркву. Мило контролише људе било новцем, било да злоупотребљава психоемоционални потенцијал људи крхког ега, мизерног образовања. Тако ствара послушнике који немају способност самоконтроле, који су толико симбиотски везани за Ђукановића да без њега не могу функционисати, јер једино упад у туђу моћ и „величину” њима омогућава довољно лијепу самообману у којој је удобно живјети.
Такви су, дакле, послати са инструкцијом да се ступи у конфликт с полицијом, јер тиме медији добијају основни наслов „полиција бацила сузавац на патриоте”. Дабоме, полиција је само радила свој посао, а „патриоте” испуниле Милов задатак. Суштина тог медијског наратива своди се на сљедеће: неко дира „патриоте”, а Мило их брани.
Наравно, идеалан медијски наратив донио би наслов: „четници напали патриоте”. Зато се скуп и припремао баш за Никшић, у коме је српска опција на власти. Умало се таква глупост десила, умало се поступило контралитијски. Да не објашњавам даље. Против Мила се најбоље молитвом борити. То је, заправо, једини начин. Јер он не удара само на Цркву већ и на самог Бога.
Милован Урван
