Пише: Џо Лорија
Превод: Журнал
Британија и Француска наводе да су спремне да пошаљу европске трупе у Украјину као „мировне снаге“, уколико би се успоставило примирје.
Ипак, за сада изгледа да само те двије земље показују вољу да обезбиједе „чизме на терену“ и „авионе на небу“ у оквиру такозване „коалиције вољних“.
Но, чак и у случају да дође до дуготрајног прекида ватре, шансе да британске или француске трупе буду заиста распоређене у Украјину су готово никакве. Разлог је једноставан: за формирање праве мировне мисије неопходан је пристанак обе стране у сукобу.
Русија је већ дуго врло јасно стављала до знања да под никаквим условима неће прихватити присуство НАТО снага у близини ратне зоне, макар се оне представљале као „мировњаци“.
Штавише, Москва је упозорила да ће британске, француске или било какве друге НАТО снаге, ако дјелују без мандата Уједињених нација, бити третиране као саучесници Украјине — једине стране која би их дочекала раширених руку.
Једино правно ваљано мировно присуство може се успоставити под покровитељством Уједињених нација. То је зато што је за покретање мировне мисије УН-а неопходан договор свих пет сталних чланица Савјета безбједности, органа који одобрава такве мисије.
То значи да обје стране у овом сукобу — Сједињене Америчке Државе, Британија и Француска с једне, и Русија с друге стране — морају да се сагласе о успостављању такве мисије.
Према пракси мировних мисија Уједињених нација, ниједна земља која је на било који начин учествовала у сукобу не може слати своје трупе у састав мировних снага УН-а.
Зато би, кад се једном прекине крвопролиће, мир у Украјини највјероватније чували војници из Бангладеша, Непала, Индије, Ирске и Бразила. (Шведска је у прошлости значајно учествовала у мировним мисијама, али је сада постала чланица НАТО-а.)
Ове седмице, руски предсједник Владимир Путин први пут је отворио могућност учешћа Уједињених нација у договору о миру. Изнио је идеју да УН преузме привремену управу над Украјином како би се одржали избори и изабрала власт са којом би Русија могла закључити мировни споразум.
Тешко је замислити да Британија, Француска или САД не би уложиле вето на такав приједлог. Наравно, све ово је још увијек далеко од реализације.
Европски лидери добро знају да је једина реална шанса да Украјина побиједи у овом рату директно учешће НАТО снага — што би могло довести до Трећег свјетског рата и краја свијета.
Управо зато НАТО није био толико неразуман да покуша тако нешто. А да се не би и усудио, Путин је још од почетка руског уласка у рат у фебруару 2022. године упозорио НАТО да је Русија спремна да употријеби свој нуклеарни арсенал ако буде нападнута.
То је на Западу дочекано с хистеријом и представљено као да Путин „пријети“ нуклеарним ратом Западу, иако је у суштини ријеч о упозорењу које је управо и спријечило НАТО да уради било шта неразборито што би могло довести до катастрофе глобалних размјера.
Предлог Британије и Француске да у Украјину пошаљу „мировњаке“ је потпуно неоснован и има само један циљ — да послужи као алат за односе с јавношћу и омогући политичким каријерама појединих европских лидера да опстану.
Урсула фон дер Лајен, предсједница Европске комисије, понаша се (и третира се) као изабрани шеф државе, иако Европа није држава, а она није изабрана од стране народа. Тврдила је да је Русија у „рушевинама“ и да њена војска у очају користи дијелове из „веш машина“ за поправке.
Она је све своје карте ставила на поље „Побједа Украјине“ и сада нема гдје да се повуче. Зато она и остали с ове листе подстичу наставак рата и смрт још већег броја Украјинаца, свјесни да ће Украјина добити све гори споразум што рат дуже траје. Али није ријеч о Украјини — ријеч је о њима самима (и уништењу Русије).
Емануел Макрон игра необичну игру кад је ријеч о Украјини, још од мјесеци који су претходили великој руској интервенцији 2022. године. Посјетио је Москву, покушавајући да практикује данас изгубљену умјетност дипломатије како би избјегао шири сукоб. (И барем је сада отворен за могућност мировне мисије Уједињених нација.)
Прије двије године, на вечери у Паризу са њемачким канцеларом Олафом Шолцом, приватно је савјетовао Володимира Зеленског да одустане и прихвати најбољу понуђену опцију: Украјина је већ изгубила рат. Чак су и Њемачка и Француска, вјековни непријатељи у Европи, успјеле да се помире — иста судбина, сматрао је, чека и Украјину у односу на Русију.
Ипак, данас подржава наставак рата за који зна да га Украјина губи горе него икада.
Кир Стармер. Иако је на функцији тек девет мјесеци, већ је уложио огроман политички капитал у подршку Украјини, ризикујући незадовољство Британаца који зависе од државне помоћи за преживљавање, због издатака упућених Кијеву. А зашто? Као и многи британски премијери прије њега, кад се погледа у огледало, види Винстона Черчила. Отуд и сва та реторика о „чизмама“ и „авионима“ у Украјини.
Али испоставило се да је све то била празна пријетња. Без УН-а неће бити мировњака, а украјински пораз се не може нашминкати као побједа.
Но, британске владе прије Стармера већ су дубоко уложиле у нову велику игру слабљења и рушења руске власти. Како да сада одустане?
Џо Лорија је главни и одговорни уредник портала Consortium News и бивши дописник Уједињених нација за The Wall Street Journal, Boston Globe и друге новине, укључујући The Montreal Gazette, London Daily Mail и The Star из Јоханесбурга. Радио је и као истраживачки новинар за Sunday Times из Лондона, финансијски новинар за Bloomberg News, а професионалну каријеру започео је са само 19 година као дописник за The New York Times. Аутор је двије књиге: A Political Odyssey, коју је написао заједно са сенатором Мајком Гравелом, с предговором Данела Елсберга, и How I Lost By Hillary Clinton, с предговором Џулијана Асанжа.
Извор: Consortium News
