Уторак, 4 нов 2025
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
ДруштвоМозаикНасловна 6СТАВ

О Кољи и културном остракизму

Журнал
Published: 20. децембар, 2023.
Share
SHARE
Заштo би заговарање друштвеног или културног остракизма – страшне идеје да би уметност морала да плати због политичког мњења – требало да буде неприхватљиво

Једну од занимљивијих књижица коју сам прочитао у 2023. години – Лажни Индијац Абаса Хидера (Службени гласник, 2017; а у преводу Маје Анастасијевић) – започео сам у возу на линији Хамбург-Хановер прије неколико мјесеци. Да бих, мада обимом невелик али прилично допадљив, фиктивни животопис, тј. успомене, ирачког политичког затвореника, Расула Хамида, довршио тек прије неколико дана, игром случаја такође у возу, на линији Београд-Подгорица.

Хидеров роман бих, све и да није било ове подударне околности, свакако памтио по жељезницама – и то таман овим њемачким – јер његов неименовани приповједач управо на једној таквој (на линији интерсити експреса Берлин-Минхен) проналази рукопис Ирачанина који није желио да постане „Садамиста” па је због тога морао да се неповратно отисне из Багдада у свијет што је подразумијевало тешки живот политичког изгнаника.

Значајан моменат Хамидових мемоара тиче се односа политике тј. државног апарата и његове поезије – наиме, у тренутку кад овај више не жели да трпи цензуру, одлучује да је било доста и чини судбински заокрет који ће га, на крају, одвести све до Њемачке: Разумљиво је да у таквим околностима нисам имао превелику жељу да се и даље дружим с тим политичарима и књижевницима, да учествујем у тој великој игри. Расул Хамид, очито романсирана хипостаза његовог творца, допадљив је јер не жели да се сврста.

Политички антипод

Мистичну реку (2003) Клинта Иствуда сам први пут гледао у основној школи, филм успјешан и важан не само због своје страшне теме већ и изванредне глумачке поставе. У конкуренцији Лоренса Фишберна, Тима Робинса, Кевина Бејкона итд. утисак је да је ипак понајбољи – Шон Пен. И, мада је свој раскошни таленат демонстрирао више од деценију раније, рецимо у неонoару Стање милости (1990) Фила Џоаноуа, али и својим одличним филмом Индијански тркач (1991) који не само да је режирао већ је за њега написао и сценарио, управо ће за улогу у Иствудовом модерном класику Пен добити свог првог Оскара.

Отада има више од 15 година, а Шона Пена – све и да није толиких признања – лично држим за једног од најаутентичнијих глумаца савременог Холивуда. Пен, међутим, поред умјетничког дара посједује и једну другу димензију свог лика: активни политички ангажман. Не само да је на листама финансијера америчке Демократске странке, него је, посебно од почетка рата у Украјини, толико експониран да је постао један од најдоминантнијих холивудских еталона политике интервенционизма (у тој мјери да је, између осталог, у једном тренутку покренуо и кампању прикупљања средстава за куповину авиона Ф-15 и Ф-16 Оружаним снагама Украјине). Другим ријечима, за Шона Пена је мало рећи да се „сврстава” – он је заштитни знак једне политике.

Глумац Шон Пен уручује Оскара украјинском председнику Владимиру Зеленском и прима од њега орден за заслуге III степена, Кијев, новембар 2022. (Фото EPA-EFE/Presidential Press Service)

И када бисмо, којим случајем, узели да правимо преглед важних холивудских имена – од Мерил Стрип до Роберта да Нира – готово да нема значајног глумца или глумице који није подржао један од два политичка пола САД-а (додуше, доминантно Демократе). Мистичну реку – у том смислу – нисам поменуо зато што је у питању добра неоноар/крими драма (а јесте) већ јер је овај наслов егземпларан на политичком нивоу: режисер филма, Клинт Иствуд је, наиме, једна од најпознатијих холивудских фигура која –видимо, за разлику од његовог главног глумца – тврдо подржава Републиканце. Заправо, ако постоје политички антиподи унутар свеколиког Холивуда то би били Иствуд и Шон Пен.

Кад се код нас помињу филмови који су окупили велика имена, многима ће на памет пасти, између осталих, и Балкан експрес (1983) Бранка Балетића. Кад се помињу супротстављене и дијаметралне политике, заправо својеврсни антиподи, многима ће на памет можда пасти СПС и ЛДП (посебно раних 2000-их). Премда, опет, у изузетној конкуренцији од Драгана Николића до Оливере Марковић, лични утисак је да су у Балетићевом филму понајбољи Бата Живојиновић и Бора Тодоровић. Бата који не само да је био члан СПС-а и подржавао ову опцију до краја живота, већ је у једном тренутку чак и био кандидат за предсједника Србије испред ове странке (на неуспјелим изборима 2002. године) и Бора који је подржавао ЛДП, био потписник њихових прогласа, појављивао се у рекламним спотовима, активно учествовао у кампањама итд.

Културни остракизам

Кад је прије неколико дана објављена листа потписника који су подржали једну од листа за парламентарне изборе у Србији, многе је изненадило име Николе Коље Пејаковића на њој. Читава ствар је подигла толико прашине да се – ако је вјеровати пијанисти Ивану Алексијевићу – због ње распао бенд Коља и Гробовласници. На неколико различитих медија и портала освануле су колумне које жигошу Кољино политичко „сврставање”, а онда се све раширило и на друштвене мреже гдје је задобило обрисе својеврсне харанге уперене против глумца, режисера, сценаристе и музичара. Неки су ишли толико далеко да су протестовали против Кољине умјетности: нећемо те више ни гледати ни слушати, за инат!

Чин Николе Пејаковића, изузетно талентованог умјетника који је у великој мјери задужио српску културу, посве је легитиман и прихватљив – на истој листи су се нашли и други умјетници, али и спортисти и интелектуалци, неки од најугледнијих и најрепрезентативнијих чланова нашег народа. Исто тако, легитимно је и прихватљиво да се некоме Кољин политички активизам не допада – или Иствудов, Шон Пенов, Батин или Борин. Као што је легитимно и несврставање Расула Хамида.

Оно што не би требало да буде прихватљиво је заговарање друштвеног или културног остракизма – страшне идеје да би умјетност морала да плати због политичког мњења или још страшније: да би требало да буде изолован појединац. Посебно је спорно заговарање оваквих кардиналних мјера ако претендујеш на позицију пристојнијег, инклузивнијег, отворенијег и ширег дијела политичког и друштвеног спектра. Онда се не разоткривају само личне фрустрације, већ и једна врста прилично очигледне хипокризије. Бољке доста малигније – и за друштво дугорочно погубније – од било које врсте политичке подршке, јер, на крају, многи од ових личних избора или сврставања, у великој књизи историје, најчешће уопште и не буду запамћени.

Стефан Синановић је професор српске књижевности из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард. 

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/Игор Станић

Share This Article
Facebook Twitter Telegram Copy Link
Previous Article Небојша Јеврић: Јавна кућа
Next Article Милорад Павић – писац култног „Хазарског речника“

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
TwitterFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

(ВИДЕО) „Изузетан таленат и паклено безобразан играч“: Kо је Стефан Бајчетић, фудбалер Ливерпула, ког би Србија волела да узме Шпанији?

Нови миљеник Јиргена Kлопа има само 18 година и пројектован је као важна карика у…

By Журнал

Александар Живковић: Пост код Црногораца

Пише: Александар Живковић Предлаже данашњи "Дан" јеловник за прве дане поста. Погосподили смо се, постимо,…

By Журнал

Војислав Дурмановић: Динко, зову ли вас Драгослав?

Пре десетак година социолог Слободан Антонић, с којим не делим огромну већину ставова, објавио је…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.


Пратите посљедње новости путем Ваше имејл адресе!

Можда Вам се свиди

ДруштвоНасловна 3

Пројекат „Европа сад“ спровести фазно

By Журнал
Мозаик

Објављен први званични тизер за филм “Хероји Халијарда”- премијера на јесен

By Журнал
МозаикПолитика

Америчка шпијунажа у немачком Министарству одбране

By Журнал
Насловна 5СТАВ

Украјина одувијек дио америчког плана

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?