Једну од занимљивијих књижица коју сам прочитао у 2023. години – Лажни Индијац Абаса Хидера (Службени гласник, 2017; а у преводу Маје Анастасијевић) – започео сам у возу на линији Хамбург-Хановер прије неколико мјесеци. Да бих, мада обимом невелик али прилично допадљив, фиктивни животопис, тј. успомене, ирачког политичког затвореника, Расула Хамида, довршио тек прије неколико дана, игром случаја такође у возу, на линији Београд-Подгорица.
Хидеров роман бих, све и да није било ове подударне околности, свакако памтио по жељезницама – и то таман овим њемачким – јер његов неименовани приповједач управо на једној таквој (на линији интерсити експреса Берлин-Минхен) проналази рукопис Ирачанина који није желио да постане „Садамиста” па је због тога морао да се неповратно отисне из Багдада у свијет што је подразумијевало тешки живот политичког изгнаника.
Значајан моменат Хамидових мемоара тиче се односа политике тј. државног апарата и његове поезије – наиме, у тренутку кад овај више не жели да трпи цензуру, одлучује да је било доста и чини судбински заокрет који ће га, на крају, одвести све до Њемачке: Разумљиво је да у таквим околностима нисам имао превелику жељу да се и даље дружим с тим политичарима и књижевницима, да учествујем у тој великој игри. Расул Хамид, очито романсирана хипостаза његовог творца, допадљив је јер не жели да се сврста.
Политички антипод
Мистичну реку (2003) Клинта Иствуда сам први пут гледао у основној школи, филм успјешан и важан не само због своје страшне теме већ и изванредне глумачке поставе. У конкуренцији Лоренса Фишберна, Тима Робинса, Кевина Бејкона итд. утисак је да је ипак понајбољи – Шон Пен. И, мада је свој раскошни таленат демонстрирао више од деценију раније, рецимо у неонoару Стање милости (1990) Фила Џоаноуа, али и својим одличним филмом Индијански тркач (1991) који не само да је режирао већ је за њега написао и сценарио, управо ће за улогу у Иствудовом модерном класику Пен добити свог првог Оскара.
Отада има више од 15 година, а Шона Пена – све и да није толиких признања – лично држим за једног од најаутентичнијих глумаца савременог Холивуда. Пен, међутим, поред умјетничког дара посједује и једну другу димензију свог лика: активни политички ангажман. Не само да је на листама финансијера америчке Демократске странке, него је, посебно од почетка рата у Украјини, толико експониран да је постао један од најдоминантнијих холивудских еталона политике интервенционизма (у тој мјери да је, између осталог, у једном тренутку покренуо и кампању прикупљања средстава за куповину авиона Ф-15 и Ф-16 Оружаним снагама Украјине). Другим ријечима, за Шона Пена је мало рећи да се „сврстава” – он је заштитни знак једне политике.
И када бисмо, којим случајем, узели да правимо преглед важних холивудских имена – од Мерил Стрип до Роберта да Нира – готово да нема значајног глумца или глумице који није подржао један од два политичка пола САД-а (додуше, доминантно Демократе). Мистичну реку – у том смислу – нисам поменуо зато што је у питању добра неоноар/крими драма (а јесте) већ јер је овај наслов егземпларан на политичком нивоу: режисер филма, Клинт Иствуд је, наиме, једна од најпознатијих холивудских фигура која –видимо, за разлику од његовог главног глумца – тврдо подржава Републиканце. Заправо, ако постоје политички антиподи унутар свеколиког Холивуда то би били Иствуд и Шон Пен.
Кад се код нас помињу филмови који су окупили велика имена, многима ће на памет пасти, између осталих, и Балкан експрес (1983) Бранка Балетића. Кад се помињу супротстављене и дијаметралне политике, заправо својеврсни антиподи, многима ће на памет можда пасти СПС и ЛДП (посебно раних 2000-их). Премда, опет, у изузетној конкуренцији од Драгана Николића до Оливере Марковић, лични утисак је да су у Балетићевом филму понајбољи Бата Живојиновић и Бора Тодоровић. Бата који не само да је био члан СПС-а и подржавао ову опцију до краја живота, већ је у једном тренутку чак и био кандидат за предсједника Србије испред ове странке (на неуспјелим изборима 2002. године) и Бора који је подржавао ЛДП, био потписник њихових прогласа, појављивао се у рекламним спотовима, активно учествовао у кампањама итд.
Културни остракизам
Кад је прије неколико дана објављена листа потписника који су подржали једну од листа за парламентарне изборе у Србији, многе је изненадило име Николе Коље Пејаковића на њој. Читава ствар је подигла толико прашине да се – ако је вјеровати пијанисти Ивану Алексијевићу – због ње распао бенд Коља и Гробовласници. На неколико различитих медија и портала освануле су колумне које жигошу Кољино политичко „сврставање”, а онда се све раширило и на друштвене мреже гдје је задобило обрисе својеврсне харанге уперене против глумца, режисера, сценаристе и музичара. Неки су ишли толико далеко да су протестовали против Кољине умјетности: нећемо те више ни гледати ни слушати, за инат!
Чин Николе Пејаковића, изузетно талентованог умјетника који је у великој мјери задужио српску културу, посве је легитиман и прихватљив – на истој листи су се нашли и други умјетници, али и спортисти и интелектуалци, неки од најугледнијих и најрепрезентативнијих чланова нашег народа. Исто тако, легитимно је и прихватљиво да се некоме Кољин политички активизам не допада – или Иствудов, Шон Пенов, Батин или Борин. Као што је легитимно и несврставање Расула Хамида.
Оно што не би требало да буде прихватљиво је заговарање друштвеног или културног остракизма – страшне идеје да би умјетност морала да плати због политичког мњења или још страшније: да би требало да буде изолован појединац. Посебно је спорно заговарање оваквих кардиналних мјера ако претендујеш на позицију пристојнијег, инклузивнијег, отворенијег и ширег дијела политичког и друштвеног спектра. Онда се не разоткривају само личне фрустрације, већ и једна врста прилично очигледне хипокризије. Бољке доста малигније – и за друштво дугорочно погубније – од било које врсте политичке подршке, јер, на крају, многи од ових личних избора или сврставања, у великој књизи историје, најчешће уопште и не буду запамћени.
Стефан Синановић је професор српске књижевности из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Танјуг/Игор Станић