Наш врхунски афористичар, заслужено награђиван најпрестижнијим наградама за сатиру, уважаван од критике и обожаван од љубитеља сатире, објавио је нову књигу сјајних афоризама „11:52“ („Прометеј“).
Вечите и болне теме српског друштва – криминал, корупција, осиона власт, намештени избори, глупост гласача, и у овој Несторовићевој књизи су инспирација за свеже, надахнуте и умне афоризме.
Избори у Србији су све друго, само не „празник демократије“, нити су поштени, нити слободни. Они су намештени, изманипулисани резултат воље људи на власти и њихових себичних интереса. Избори су код нас тријумф безобзирних моћних људи и пораз поштених људи, чија је изборна воља изиграна. Наравно, ову велику превару лако ће уочити људи који имају очи да виде и мозак да мисле. Али није лако да ову ругобну истину искажете јасно, сажето, духовито и ефектно, да то може да прихвати чак онај коме је пропаганда већ добро испрала мозак. Тако нешто могу само велики мајстори сатире.
Несторовићеви афоризми посвећени циркусу од избора изванредно су домишљати, духовити, естетски дотерани, тако да својом мисаоном и књижевном снагом до темеља руше илузије о тобоже демократској провери суверене народне воље. Велика је лаж да се на нашим изборима проверава изборна воља. Тако је, можда, у демократским земљама. У Србији се проверава нешто сасвим друго – послушност бирача. Да би проверили квалитет дресуре власници своје псе свуда /у свету изводе на изложбе. Из истог разлога / политичке партије код нас људе изводе на изборе … Илузију да на изборима људи гласају водећи се својим потребама и да доносе рационалне одлуке у складу са властитим најбољим интересима, Несторовић доводи у питање. Ако су избори нека врста провере колективне памети и рационалности народа, онда се наш народ није баш прославио као оштроуман.
Напротив, рекло би се да изборни резултати показују пре да је лаковеран и глуп. Шарани и сомови се не лове на варалицу./ На њу се пецају само гласачи; Гласачи у Србији су митска бића./ Тела људска, а главе телеће.
Погрешно и неправедно је говорити да власт „краде“ на изборима. Ниједан глас на изборима власт није украла./ Сваки је поштено купила и платила. Можемо рећи и да је нетачно да власт користи све своје ресурсе за изборе и да своју огромну моћ фокусира на то да „све живе“ изведе на изборе. Напротив, њен главни адут су мртви, јер „најсигурни гласови“ долазе од – умрлих. Они до сада никада нису оманули. Живи у Србији имају много порока, а мртви само један: / да изађу на изборе и да гласају. Без својих мртвих савезника. Армија мртвих, дисциплинованих гласача увек је спремна изађе и обави своју свету грађанску дужност, да подржи власт. Мртви су опет спремни да изађу на изборе./ На себи већ имају свечано одело. Када се избори заврше страсти се смирују, а на сцену ступају „нова“ власт и вођа. Готово сви су срећни и задовољни. Или, како иронично примећује Несторовић: Резултатима избора су задовољни сви./ Само народ није.
Који је систем владавине у Србији, демократија, аутократија или стабилократија? Није лако одговорити, јер таквог система нема нигде у свету. Најстручнију и најпрецизнију дијагнозу дао је наш афористичар: Лудило је најчешћи облик владавине у Србији; На власт више не треба да доводимо људе кад чујемо / њихово политичко уверење, него кад видимо њихово лекарско!
Највећу власт у Србији, по традицији, има Вођа. Упркос катастрофалним искуствима, народ и даље више воли моћног, самовољног Вођу, чврсту руку од добрих закона и јаких институција. Чини се да је култ Вође наша судбина, барем док се не ослободимо поданичког менталитета. Не би у овој нашој бајци вођа био велики џин/ да сви ми нисмо морални патуљци; Наш поносни народ није дозволио ником другом / да одреди ко ће му бити диктатор./ Сам га је изабрао, с иронијом закључује Несторовић. Али, као „оптимиста“, и додаје. Скинућемо брзо диктатора с власти./ Чим нађемо другог.
Извор: Новости
