Кроз све текстове се јасно уочава истинска хришћанска позиција аутора, која подразумева да је сваки човек „икона Божја”, без обзира да ли он сам жели да верује или не жели. Са таквим сагледавањем човека развија се и посебна антропологија, а то је дубоко поштовање према слободи избора иконе Божије, како год се нама ти избори чинили
Збирка текстова о. Гојка Перовића, О хришћанском и грађанском идентитету: Разматрања о актуелним питањима духовне ситуације нашег времена, доноси и разматра све актуелне теме које су се акумулирале из историјски рањивог питања идентитета и наслеђа Црне Горе, а чији покушај расветљавања умногоме доприноси друштву у целини и његовом суочавању са тренутном политичком ситуацијом. Књига обухвата колумне и интервјуе, којису настали у периоду од 2013. до 2019. године. Први утисак који се намеће при читању јесте да аутор изузетно познаје историју и богословље. Он нас кроз ове области води суверено и ненаметљиво, али убедљиво и постојано. Не само да ће многи који узму ову књигу у руке бити захвални аутору јер су уистину имали много тога и да науче, да се оплемене и прошире своје увиде, него је ерудиција код овако деликатних питања залог једног релевантног актера догађаја чија се интерпретација са уважавањем мора узети у обзир. У овом приказу ћемо обратити пажњу на два круцијална момента за која верујемо да су и основни мотив целокупног дела. Први је, свакако, проблем разумевања секуларизма и секуларног друштва, а други је „површност” и „злонамерност” у наметању информација, а гушењу истинског знања.
Отац Гојко с правом критикује данашње виђење секуларизма код оних који спроводе власт у Црној Гори. Појам секуларизма се код њих ограничава на оно што је била пракса после 1945, када су отпочели процеси одвајања Цркве и државе у најширем смислу. Тај вид секуларизације био је проактиван, јер није само одвајао Цркву него је, нажалост, ишао и ка њеном физичком истребљењу. Могуће је да многи, када кажу секуларизам, значење овог феномена нужно редукују црпећи знање из историјске праксе којој је инертно да жуди за уништењем Цркве, па чак и кроз стварање лажне цркве. Управо овакво разумевање критикује аутор књиге и труди се да га реинтерпретира на сасвим другачији начин. С друге стране, свака критика друштва која долази из редова Цркве дочекана је код појединих учесника јавног простора као клерикализам, мешање у политику и указивање на непомирљивост ова два ентитета.
Међусобно неповерење које се гради између друштва и Цркве, за могуће последице може имати негативне токове једномислија и хомогенизације,
одводећи у њих и државни и црквени ентитет. То у бити није добро, јер ће и код једних и код других тежити ка униформисаности идеја, а против слобода и креативности појединаца. Нобеловац Теодор Шулц је крајем седамдесетих година говорио о томе да ће привредна моћ нација све више зависити од стања људског капитала. Тај квалитет чиниће степен образованости, талената, енергије и воље. За стварање друштва које ће заиста бити по мери савременог човека, свако одбијање дијалога и инсистирање на поделама које са собом носе као последицу острашћеност и послушност, гомиле које су за и против, јесте корак уназад, а такву, нажалост, ситуацију сада видимо у Црној Гори. Осећајући овакве могуће последице, о. Гојко Перовић се труди да не улази у ровове емотивних сукоба, распирујући додатне поделе, које ће у коначници гасити слободу. Отуда је у овој књизи евидентан покрет ка другоме, пружање руке и енергично тражење заједничких корака, који не смеју водити у даљи раздор. Тако се о. Гојко читаоцима представља као одговоран хришћански свештеник, интелектуалац који мудро промишља време и друштво у којем живи, не допуштајући да олако изговорене речи само још више продубљују ране. Његово обраћање свим грађанима Црне Горе, где их позива и саветује, прожето је духом и ауторефлексије – гледајући себе и друге, а не упирући прстом у другог и другачијег, једини је пут ка могућој коегзистенцији која мора бити заједничка будућност свих грађана:
,,Није узалуд, блаженопочивши патријарх Павле без престанка понављао „Будимо људи”, „Будимо људи”… па опет „Будимо људи”… Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо…, а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје“
С друге стране, аутор пажљиво и доследно гради аргументацију којом жели да обогати и надахне своје читаоце. Можда најучесталија пракса данашњег времена јесте нека врста информисаности, па ма колико површна она била. Од просечног конзумента медијских садржаја се не очекује да много мисли,
он треба да буде обликован мноштвом, најчешће небитних, али и погрешних чињеница и новости. Образовање, такође, попушта пред императивом социјалног идентитета науштрб когнитивних знања. Алтернативни путеви сазнања постављају се у исту раван са напорним и дуготрајним научним радом. У таквој једној парадигми, није лако одговарати на питања и трудити се водити дијалог. Много је лакше одустати од разговора, бити уверен у своју интелектуалну доминацију и ћутати. Перовић се пак одлучује за друкчији, а рекли бисмо и тежи начин – активног учешћа у јавној сфери. Нарочито је тешко у овом времену бити учесник јавног живота када се свака професија обезвредила па неретко меродавност и кредибилитет се стављају руку под руку са шарлатанством. У времену аматера и сујетних незналица, изузетно је напорно налазити простор за дијалог, али и стрпљење. Произвољност и недоследност која је постала легитимна свуда, оставља нас дубоко замишљенима над будућношћу генерација које долазе. Као да је образовање, барем у свом когнитивном смислу, постало узалудан посао. Отац Гојко Перовић са стрпљивошћу и одговорношћу покушава да дође до читалаца. Он пажљиво одабира теме, те концентрисаним и јасним, али ипак садржајним језиком, покушава да допре до што већег броја људи. Није склон компликованим формулацијама које би само одвратиле непостојаног читаоца, губећи га из борбе да се ухвати у коштац са свим проблемима који пред нама искрсавају.
Аутор избегава замку, којој су многи хришћани у тренуцима безнађа често склони, а то је да са презиром гледају према свету. Отац Гојко се упорно труди да буде део активне борбе своје Цркве и вере, не доказујући да је свет лош, него указујући да он може бити бољи. Храбро и критички се односи према друштвеној ситуацији у Црној Гори, али истовремено никада не иде на разарање тог друштва, захтева да друштво покаже ширину која му је неопходна да би било део просвећених земаља у Европи. Код о. Гојка нема подвајања грађане Црне Горе ни по једном основу. Не одбацује их, него позива на заједнички рад у стварању уистину квалитетнијег друштва. Говорећи о једној конференцији, он говори о идеалима дијалога: „Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став!”
Кроз све текстове се јасно уочава истинска хришћанска позиција аутора, која подразумева да је сваки човек „икона Божја”, без обзира да ли он сам жели да верује или не жели. Са таквим сагледавањем човека развија се и посебна антропологија, а то је дубоко поштовање према слободи избора иконе Божије, како год се нама ти избори чинили. Приврженост хришћанском погледу на свет не допушта нам сатанизацију другог људског бића, само зато јер другачије мисли, говори или живи.
Српска Православна Црква у Црној Гори потребује одбрану и заштиту, али она неће бити успешна уколико се одлучимо за агресивну рационализацију
аргумената. Много ћемо боље деловати у процесу изградње платформе за дијалог уколико се окренемо креативном проучавању сопственог богословског и историјског искуства. Све ово представља непресушан извор за отварање могућности у процесу ступања у разговоре са актерима у садашњем секуларном друштву. Отац Гојко Перовић је веома успешно кроз своја писања посегао за правом мером, откривањем чињеница и смиреним и јасним језиком указујући на потребу да се ствара друштво слободних, образованих и освешћених људи, јер како сам аутор каже, „људи који се презивају као ја – има у све три конфесије. Ако је наше презиме толико широко, да се под њим неки боје Бога, а други имају страха од Алаха – а да, при том, једни друге не притискамо, нити убјеђујемо, е па онда можемо и морамо имати суживот и под овом капом, широм од сваког презимена, која се зове Црна Гора.”
Проф. др. Растко Јовић
Извор: Никшић: Институт за српску културу, (2020)
