Пише: Свештеник Гојко Перовић
У покушајима да разумијем овдашње подјеле једног те истог народа на двије нације, три језика и бар десет политичких опција, од помоћи ми је било путовање у друштву ауто-стопера кога сам превезао од Колашина до Рожаја. Поменутог господина сам препознао као Кинеза, мада је у том моменту – што се мог разликовања далекоисточних народа тиче – могао, једнако тако, бити и Јапанац и Корејац, или какав сличан Индо-кинез. Међутим, испоставило се да сам ”на први поглед” био у праву, и да ће се мој сапутник представити као Тајванац, што сам моментално схватио као синоним за Кинеза. А тај мисаони рефлекс произилази из моје веће заинтересованости за историју културе и политике, него за вјештину разликовања физиономија лица азијских народа. И тако сам, на трагу оне Матијине ”Ђе рече Јапан”,- на сами помен имена ”Тајван”, самоувјерено климнуо главом и рекао: ”А ха, значи Кинез”.
Међутим, мој гост и сапутник се малко промешкољи и понамјести на сједишту и рече како он није Кинез него баш – Тајванац. Најприје рекох у себи ”У реду, преварио сам се, очигледно нијесам знао да то није исто. Ваљда он боље од мене зна ко су Тајванци”? Питам га даље, шта ради и откуд он у овим крајевима? Одговара ми да је IT стручњак и да ради нешто из те области, а да му је хоби стопирање крај пута. Не воли гужве у аутобусима. Млађи човјек, приврженији информатици и модерним технологијама него историји и култури. Тако се доимао.
Но како је пут потрајао, а моје теме из IT сектора бјеху потанке, ја се опет вратих питањима колективног припадања, баш из чисте знатижеље, и са очекивањем да ми Тајванац појасни разлику између њих и Кинеза. А све због тога што ме је изненадило његово инсистирање на тој разлици, и довело до претпоставке да имам предрасуде о Кини и Тајвану. А некако сам предосјећао да тај неспоразум у најави има везе и са овдашњим идентитетским збркама и подјелама.
У том смислу сам питао сапутника да ли су и даље званична имена његове државе ”Република Кина” и ”Кинески Тајпеj”? Није знао да ми прецизно одговори на такво питање иако најосновнији вид информације из IT области даје таква сазнања. Колико сам схватио, њега то и не интересује. Упркос оба званична имена његове државе, која упућују на Кину и придјев ”кинески”, он је био категоричан да становници Тајвана нијесу Кинези. То је, схватио сам, његов лични осјећај. Тако он то – замишља. И ту се сјетих наслова капиталног списа из ове области мислиоца Бенедикта Андерсона ”Нација – замишљена заједница”. Даље, упркос непобитном факту да је државна орнаментика (грб и застава) Тајвана преузета од историјског феномена званог Куоминтанг, познатијег као Кинеска националистичка партија, мој Тајванац каже да он припада неком ”сасвим другом народу” од кинеског, и да би евентуално ту могло бити ријечи о истој раси људи (!) али никако о истом народу. Можете и сами претпоставити како ми је рекао да дијалект кинеског, којим се говори у Републици Кини = Тајвану, он сматра сасвим другим, посебним језиком?
Услиједило је (мени познато из овдашњих дискусија) цијеђење суве историјске дреновине на тему како Тајван има засебну и специфичну историју; како је његов друштвени феномен спој разноразних утицаја (јапанског, малајског и каквог све не, само најмање – погађате – кинеског). Нијесам више запиткивао, запљуснут таласима политичких и идентитетских аргумента са Далеког Истока. А и није имало смисла, човјек ми је дошао у кућу. Или у кола, свеједно. Нијесам желио да му моје гостољубље искочи на нос због моје знатижеље. А то што ово сада са вама овдје дијелим, не може да има никакву личну везу са њим.
Тајван од кинеског копна дијели 180 км мора, што га чини острвом. Оно што га чини државом добио је од монархистичке војске поражене у Кинеском грађанском рату. Тачније, од кинеског царског генерала Чанг Кај-шека и његовог политичког окружења, које је бјежећи од комуниста дошло на поменуто острво – међу своје сународнике. Тајванска државност настала је као опозит кинеском комунизму, а не кинеској држави и кинеском народу. То је и разлог што је управо та новонастала држава, под заштитом САД, све до 70-тих година држала мјесто кинеске државе у УН, под именом Републике (за разлику од комунистичке Народне Републике) Кине.
Али данас, 50 година касније, само зато што постоје двије различите политичке/идеолошке структуре на двије различите историјске кинеске територије, дио тајванске младежи (истомишљеници мога сапутника) потпомогнут америчком политичком пропагандом, развија свијест да они нијесу то што су били јуче, и то што им име државе говори да јесу. И ту можемо слијед промишљања окренути наопачке (и логички и хронолошки) па закључити како на острву сада живи неки сасвим други свијет у односу на кинеско копно, и како територија Тајвана, самим тим, није ни историјски, ни језички, ни државно – кинеска. А то о чему говори историја (све што се десило до јуче) посматраћемо из перспективе искључиво и само овог ”сада”. И – утолико горе по (историјске) чињенице.
У поменутој Андерсоновој анализи, понуђен је читав спектар различитих историјских генеза политичких и етничких колектива. Од јужноамеричких нација (разлика између Уругвајаца и Парагвајаца нпр.) које су настале диобом и по границама бивших европских феудалних велепосједништава; преко сјеверно-атланских (европских и америчких) републиканских и грађанских револуционарних заједница које су срушиле моћ царстава и направиле секуларни ”друштвени уговор”; до источноевропских и блискоисточних политичких идентитета, међу којима има регенерисаних заједница древних народа у формама нових нација (Турска, Иран…), затим држава/нација које су настале по границама дјеловања западноевропских нафтних компанија (Ирак, Јордан, Сирија) па до процеса који су заглављени у бројним главама, и који идентитете чине толико произвољним и рационалним, да у једној кући, два рођена брата, себе виде као припаднике двије различите нације.
Ово посљедње је бјелодано у савременој Црној Гори, у којој имамо Црногорце који се идентификују искључиво и само са својим државним границама, својим Уставом и пасошем, – у том случају добијамо нацију различитог имена и свијести, како од свог просторног окружења, тако и од своје сопствене прошлости. А на другој страни имамо оне Црногорце који се у основи идентификују са својом широм етничком и језичком заједницом унутар и изван сопствене државе, али и са идентитетом наслијеђеним од предака, и који, самим тим, не раздвајају српство од црногорства. Али имамо и оне, који су, под налетима гласне (и понекад агресивне) кампање оних првих, спремни да се одрекну свог црногорског (државног, менталитетског и територијалног) идентитета, како би осигурали овај српски. И наравно, – да се вратимо на почетак листе – у том ови први, пред бучним међусобним довикивањем ових трећих, стресају са себе сваку везу са српским (својим сопственим) идентитетом. И једни (прескочићу друге) и трећи, чине то углавном импулсивно и из ината. Ови други покушавају да покидане конце држе преосталом мудрошћу. И зато, дјелује, да су у мањини.
Андерсон ће рећи како дјечак, кога је трудна мајка понијела у стомаку из Шпаније, а донијела на свијет пар мјесеци касније у Монтевидеу, у свом каснијем одрастању и политичком формирању, има више блискости са јужноамеричким домороцима, него са најближим европским рођацима (које више неће ни видјети). На Тајвану је географска удаљеност од Кине неупоредиво мања од удаљености коју између Уругваја и Шпаније прави Атлански океан. Међутим, океан идеолошке разлике и политичке пропаганде између Кинеза на двије обале, показаће се и дубљим и ширим од онога који је национално раздвојио етничке Шпанце на два континента.
Ја сам мог сапутника оставио у Рожају, како смо се и договорили. Његове далекоисточне теме са сународницима из Кине остављам њему и његовој политичкој визији. Рекао бих да га препуштам америчкој империјалистичкој пропаганди (да се послужим ”матерњим” језиком овдашњих ексклузивних антифашиста, којима је данас исти тај вокабулар непријатан и стран), да није дилеме колики су домети такве пропаганде наспрам политичке и економске империје НР Кине, која очигледно иде узлазном развојном путањом? Хоћу рећи: имам ја и својих брига по том питању.
А све оне стају у једну једину. Хоћемо ли, овдје у Црној Гори, наставити да живимо у изолованим острвима ”идеја и идентитета”, на тужни и жалосни начин, као да нас раздвајају океани? Или ћемо, уз Божију помоћ, смоћи разлога и снаге, да преко свих могућих валова и санти леда, допливамо живи једни до других?
