Пише: Свештеник Гојко Перовић
Текст је написан поводом отварања дијалошке трибине „Cathedra Iustiniana“ коју на темељима древне Дукље организује парохија Пиперска Православне Митрополије Црногорско-приморске, у љето 2024.г.
Цивилизација коју најчешће зовемо европском, а просторно и временски шире је именујемо као јудео-хришћанску, саткана је од малих друштвених атома као што су антички полиси на једној и израиљске старозавјетне номадске породице на другој страни. И један и други феномен настали су као својеврсна опозиција Вавилону. Полиси и израиљске фамилије јављају се као мале заједнице људи међусобно сродних и једни другима познатих, насупрот великом граду у коме не само да нема блискости него се људи међусобно тешко разумију. Једно од етимолошких значења имена Вавилона поклапа се са библијским извјештајем о градњи Вавилонске куле, а значи буквално ”збрку језика”.
Излазак Израиља из Египта, као и претходни излазак Аврама из вавилонских насеобина, имају нешто заједничко са настанком демократије у малим градовима-државама старе Грчке. А овдје мислим на то је је Бог предвидио нормалан, стабилан и уређен људски живот у заједницама у којима је могуће формирати међуљудске, а самим тим и људске односе. У заједницама гдје се људи препознају и памте једни друге, а не у мегалополисним ”пустињама” у којима, парадоксално, што више има људи и народа, то се човјек осјећа све усамљенијим и отуђенијим и од Бога и од људи.
Долазак паганских словенских племена на Балкан сусрео их је са градским начином живота, који је, мимо Рима и Цариграда, имао овај оквир умјерено и пристојно насељених градова. Поред тога, ти су градови већ били колико позно-антички полиси, толико и хришћански урбани центри. Очигледно да је први словенски налет према византијским (ромејским =римским) градовима био агресиван и рушилачки, али временом та хришћанска и градска култура постала је дио нас. Упила је она нас, а и ми њу. Постала је полазна основа нашег идентитета.
Зато мислим да имамо обавезу, насупрот тривијалној и идеолошкој употреби имена Дукље (једног од значајнијих градова древне провинције Превалис, који су затекли и унутар чијих зидина су се населили наши преци), да о видљивим темељима и остацима античке цивилизације овдје, говоримо истовремено као о историјским темељима нашег идентитета. На начин да га схватимо и да му се вратимо као споју грађанског и хришћанског.
Јер, нема никакве сумње, да је у предсловенском, античком периоду своје историје, хришћанство профилисано као градска култура и као грађански идентитет. Још од првих Христових проповједи по израиљским градовима, и његове предодређене везе са Јерусалимом; преко апостолске проповједи по римским градовима, и истицања ”римског грађанства” као полазне основе Павлове проповједи; па све до катакомбних ранохришћанских заједница насталих управо у градским срединама. Све то веома кореспондира са симболиком Небеског Јерусалима, будућег и вјечног града ”који ће доћи” (Посланица Јеврејима), којом је прожет и којом се завршава библијски текст. Таква симболика краси црквене химне све до данас.
Кључне тачке новозавјетног погледа на свијет су изласци апостола из старозавјетне законске заједнице у проповјед Божије благодати на градске, до тада паганске, тргове, улице и зграде. Једна од првих посљедица тог и таквог изласка јесте и сусрет хришћанске истине са обликом античког философског изражавања, и настанак првих апологетских хришћанских школа, баш у градовима као што су Александрија, Антиохија и Рим. Што је више јачао прогон и страдање хришћана, управо у римским градским језгрима, то је и јачало свједочанство непоколебљивости и неустрашивости хришћанске вјере, управо међу римским грађанима, па је број хришћана баш ту и растао. Поменуте школе развијале су коресподенцију са паганским свијетом, и све убједљивије браниле право хришћана на слободу, као и неоснованост оптужби на њихов рачун. Читав тај процес завршио се Миланским едиктом и ”правом грађанства” за вјеру у Исуса Христа и обредну заједницу коју она ствара. Античка Дукља, коју су овдје затекли Словени, била је увелико изданак цивилизације развијене плодним сусретом хришћанских и античких свјетоназора и начина живота.
Зато је блаженопочивши митрополит Амфилохије инсистирао на памћењу тих наших ранохришћанских темеља, које смо не само затекли као некадашњи варвари, него и на које смо се у потпуности ослонили и са њих, кренули даље. Добрим дијелом наши преци су и тада остали, и до данас задржали (што милом што силом) пастирски и сеоски начин живота, али су писменост, културу и просвећеност стварале градске средине. Тако, уз монаштво и монашке лавре који ће се његовати у пустињама и горама, као средишта прве словенске писмености, а која је истовремено црквена и богослужбена писменост, добијамо – градове. Уз бугарске градове Преслав и Охрид, таква су и урбана сједишта и државама Војислављевића и Немањића.
Важност сјећања на ове почетке, повезана је са обавезом да не заборавимо бар двије ствари: а) наша вјера потиче од апостола и апостолских ученика, преко првих хришћанских школа и библијских преписа и превода, до првих крштених словенских владара (какви су Петар Гојниковић и Павле Брановић у Рашкој на прелазу 9. у 10. вијек, и архонт Петар и његов син Свети Јован Владимир, дукљански/зетски кнежеви на прелазу из 10. у 11. вијек) на овом подручју; б) наша вјера није у супротности са појмом грађанства. Напротив, тешко да бисмо могли да замислимо европски град, било на истоку или западу континента, – без хришћанске културе и обиљежја у вјековној историји било ког од њих.
Амфилохијев излазак на Дукљу, (сваке године о Васкрсу, на Томину недјељу, тамо је служена и данас се служи Света архијерејска литургија на темељима древног града), био је управо педагошки гест освјешћивања наших духовних почетака. Исти смисао има и одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ, да титуле бројних викарних (помоћних) епископа наше помјесне Цркве носе називе древних ранохришћанских и предсловенских градских средишта на Балкану. Такви су називи: ремезијански, липљански (улпијански)… па и диоклијски (дукљански). Од почетка 21. вијека, у Митрополији Црногорско-приморској, помоћни епископи (митрополитови викари) носе назив епископа Диоклијских. Такве титуле указују на живу везу између најприје ранохришћанског а потом и светосавског насљеђа наше историје (Светог Саву памтимо као пустињака, али истовремено и као ”грађанина свијета”), са савременим покољењем вјерујућих људи.
О. Гојко Перовић: Манастир Острог – свједок континуитета Српске Православне Цркве у Црној Гори
Ослонац на ранохришћански полис, тај повратак на изворе, могао би дам донесе и својеврсну реконструкцију средњовјековне историје. Ње смо колико-толико свјеснији него оне која јој претходи. Наиме, средњовјековни градови настајали су по калупу ранијих полиса, са тргом, централним светилиштем, градским зидинама и кулама, и са одређеном политичком аутономијом по моделу предхришћанских градова-држава у Грчкој. Само, умјесто паганског карактера античког града, средњовјековни град изграђује се око хришћанског храма, са црквеним литијама, празницима, карневалима и звоницима унутар и око себе.
Враћајући пажњу народа на саме ранохришћанске почетке Цркве, на прве мученике и учитеље вјере, митрополит Амфилохије је православље и светосавље у Црној Гори враћао граду, као аутентичном хришћанском амбијенту. Он јесте пуно времена своје пастирске проповједи провео по селима, планинским врховима и брдима, обнављајући сеоске цркве и завјетне славе, као и скровите монашке обитељи. Али се у највећој мјери окренуо граду, као доминантном облику живота савременог човјека. На тај начин је истовремено био и савремен, и традиционалан и визионарски надахнут. Најбољи доказ футуристичког вектора Амфилохијеве хришћанске мисије у Црној Гори јесте крунисање Подгорице величанственим Храмом Христовог Васкрсења, који је по мотивима и естетици утемељен управо на дукљанским и златичким детаљима, а у висине конструисан свим грађевинским црквеним стиловима које Црна Гора, кроз вјекове, има. Надахнут хришћанским градским изворима, Амфилохије се потпуно уградио у Подгорицу 21. вијека.
Велике празничне градске литије; толики црквени хорови дјеце и одраслих; школе вјеронауке; црквени радио и портал; бројне и многољудне светосавске академије; богојављенска пливања за часни крст на саставцима Рибнице и Мораче; зачеци идеје о православној гимназији; братства просвећене православне омладине; и коначно – литије отпора безакоњу, све је то довршено похрањивањем тијела блаженопочившег митрополита у темеље Храма. Због свега овога, слободно можемо рећи да је Подгорица новог миленијума – Амфилохијева Подгорица. Без свих ових покренутих процеса, обновљених култова и неколико оживљених манастира на територији града Подгорице, и коначно без Храма о коме говоримо, слободно можемо рећи да Подгорица не би била град какав је данас, или се уопште не би могла назвати градом, у пуном смислу те ријечи. Обичним језиком речено: шта би, осим моста Миленијум и неколико скривених и оригиналних кутака Старе Вароши, група туриста могла да види у Подгорици, – да није Амфилохијевог Храма, или да није потпуно оживљене и за грађане широм отворене миленијумске светиње цркве Светог Ђорђа под Горицом?
Трагајући за видљивим и невидљивим темељима наше предањске свијести, Амфилохије је на мјесту гдје се данас виде остаци средњовјековне турске тврђаве, чуо и видио оно што народ памти и зна као Немањин град. И као што је заједно са старином Халитом Ђечевићем обновио сјећање на један древни манастир, сакривен од физичких очију, али сачуван у душама подгоричких хришћана и муслимана, тако је и овдје на ушћу Рибнице у Морачу, подигао манастир Светом Симеону Мироточивом, како појам ”Немањиног града” не би био неутемељена ријеч, него позив да трагамо испод темеља нечега што је саграђено у 15. вијеку.
Чак се у прелијепи Универзитетски парк у Подгорици реконструише налик великим градским парковима европских метропола, а у своме средишту има упечатљив ћирилични знак, симбол цетињске штампарије Црнојевића и доказ да је ово поднебље своју култну профилацију добијало бивајући истовремено и молитвено и технолошки напредно.
Утемељење модерног главног града Црне Горе на богомољи, само је наставак традиције древне Дукље, која на свом археолошком простору показује неколико хришћанских храмова, а исто тако и продужетак традиције црногорских приморских градова незамисливих без хришћанских цркава. Оно је и у складу са настанком и трајањем урбаног црногорског па и балканског униката, какво је Цетиње: града формираног око Манастира и опсталог као историјска непоновљивост захваљујући манастирском култу, и митрополитима који су у њему столовали и до данас столују.
Поред свих других својих особености, и јасног присуства других духовних традиција, према којима СПЦ баш у Подгорици гаји изузетно добросусједске и кооперативне односе, данашња Подгорица, захваљујући циркулацији обреда и духовних састајања у Храму Васкрсења и другим освештаним мјестима, – подсјећа на антички и ранохришћански полис, у коме људи познају једни друге, боље и квалитетније, него што то нуди планетарни дух ”глобалног села” и пустиња милионских градова.
