Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, Српске Цркве и школе, светитељској глави…
На Цетињу је прва прослава Светог Саве као школске славе, забиљежена 1856. Свечаност се збила у вријеме владавине кња за Данила Петровића, а о њој свједочи цетињски дворски протођакон и секретар Митрополије, Филип Радичевић. Није искључено да је таквих светковина било и раније у црногорској престоници, пошто су цетињске школе основане двије деценије прије али о томе нема докумената. Међутим, према писаним изворима културно-просветних друштава из Боке, Свети Сава се организовано славио као патрон тих организација и мјесних школа у Рисну већ од 1835, Бијелој 1824, Морињу 1845, Котору 1839. па има смисла претпоставити да су светосавке школске свечаности и на самом Цетињу старије од 1856.
Према Радичевићевом опису, поменута прослава започела је Светом Литургијом у Цетињском манастиру, одакле су свештеници, вјерници и ђаци у процесији (литији) кренули према школској сали, уз звоњаву звона и појање тропара Светом Сави. Сала је била украшена сликама књаза Данила и књагиње Даринке, а на богослужбеном мјесту налазила се икона Светог Саве. Ту се обављало освећење водице, послије ког је најбољи ученик одржао пригодан говор. На крају сабрања, сви присутни заједно су пјевали химну Св. Сави, пјесму чије смо прве стихове да ли у уводу овог текста. Свечаност се завршила тако што је књаз Данило лично уручио награду најбољем ђаку.
Аутентичност овог записа је утолико већа ако се зна да је први награђени ђак, баш те 1856. био управо протођакон Филип. Извјештаји хроничара о каснијим прославама Св. Саве на Цетињу, много су садржајнији и детаљнији у опису. Те прославе су се, поред богос лужења, састојале од разноликих свечаности од концерата у Зетском дому, преко забава на двору, до сабрања у школама а све под јасним покровитељством владарске куће Петровића. Забиљежено је нпр. да је 1896. цетињској основној школи књаз Никола даровао велику икону Св. Саве.
Школске прославе Св. Саве на Цетињу, настављене су, без прекида и под аустро-угарском окупацијом, а послије 90 година насилно су обустављене по завршетку II свјетског рата. Посљедња забиљежена школска светосавска свечаност на Цетињу је она из 1946. у Цетињској гимназији. Али, са престанком светосавских манифестација у световним школама није престало прослављање Св. Саве на Цетињу. Први српски архиепископ је свечано празнован у Цетињском манастиру и у цркви Светог Јована Крститеља у Бајицама, деценијама, све до данас. А од 1992. и у обновљеној Цетињској богословији.
Химна „Ускликнимо с љубављу…“ представља типичан плод епохе национал-романтизма с краја 18. и почетка 19. вијека. Из њеног текста се види да има за циљ буђење свијести о јединству свих крајева који су се сматрали српским у то вријеме. Самим тим, поред духовног, она има и културни, па и јасан политички, национални карактер. С обзиром да је настала у том и таквом времену она и није могла бити другачија, а до данас је опстала као најомиљенија пјесма на свим просторима који славе Св. Саву. Међутим, култ Св. Саве у нашем народу много је дубљи, садржајнији и старији од ове химне и времена у ком је она настала. Свима је јасно да она не може да исцрпи сав значај светосавља, нити са њом можемо до краја да поистовјетимо светосавски култ.
Па ипак, ова химна се на Цетињу пјева преко 150 година, без престанка! Културни и политички свјетоназори се мијењају, и то је тако природно. Данашње покољење на други начин разумијева оно што је настајало вјековима прије нас. Неко се са овим стиховима поистовјећује, неко их поштује, а неко не. Остављајући све то по страни, личне и колективне афинитете црногорских грађана, једна чињеница је незаобилазна и врло важна. Ми у данашњој Црној Гори немамо моного таквих споменика културе као што је Светосавска химна. Немамо толико старо и тако континуирано присутно нематеријално културно благо као што је ова пјесма, која се на Цетињу пјева, рекосмо, пуних 16 деценија, а у Боки и другим крајевима наше државе, близу два вијека.
Зато је њен значај за културу ове државе, овог грађанског друштва, много већи од онога што би нам сугерисала нека политичка или националистичка перцепција ове теме. Шта више, њен значај у црногорској култури не може се сводити ни на овај импресивни континуитет, па ни на годину прве забиљежене изведбе. А све због тога што је светосавска прослава и пјевање химне „Ускликнимо с љубављу“ 1856. духовна појава која има свој аутентични црногорски коријен и своју богату предисторију.
Светковина која је успостављена на иницијативу књаза Данила, односи се на личност Св. Саве, жичког архиепископа који је још у 13. вијеку, поред осталих, утемељио православне епархије Зетску, Будимљанску и Хумску. Зетска је временом израсла у Цетињску митрополију, Будимљанска је до данас о(п)стала на сјеверу Црне Горе са сједиштем у Ђурђевим ступовима, а Хумска је сада Херцеговачка епархија, са својом ис торијом на просторима и у народу данашње Црне Горе. Довољно је рећи да је њено сједиште једно вријеме било у Бијелом Пољу, а други пут у Манастиру Острогу, и да је један њен епископ био Св. Василије Острошки, слава му и милост.
Св. Сава је личност уткана у безбројна народна предања од Паштровића, преко Боке, Старе Црне Горе, Бањана, Пиве, до Дробњака и Васојевића. Њега славе као крсну славу или прислужбу бројна црногорска братства. Њему је посвећено десетине православних цркава, њиме украшено стотине иконостаса и фрескописа у црногорским храмовима. У селима близу Цетиња до данас се пости светосавски пост, од Јовандана до Са виндана. Савиндан је означен као велики празник у црквеним календарима Црнојевића и минејима које је у Венецији штампао Божидар Вуковић Подгоричанин. Саву Не мањића поштују римокатолици и муслимани, а у његовој личности Руси, Бугари и други православни народи виде свога светитеља.
У ове светосавске дане, када се широм Црне Горе држе богослужбе на сабрања и светосавске академије, био би ред да се запитамо колико чувамо спомен на Светог Саву, односно колико чувамо сами себе?
Извор: СПЦ
