Пред Савиндан 1912.
ПЈЕСМА СВЕТОМ САВИ
У свом двору на Рибници
подранио краљ Немања,
стар и брижан, а животом
рђавога одвек стања;
подранио, слуге зове;
зове слуге и дворјане
прије сунца да на ноге
као и он свак устане.
Двор је краљев у забуни,
у њ најљепшег нема члана,
који га је украсива’
неколико прије дана.
Краљ, краљица, Вук и Стефан
и дворјани сви устали;
прошлу ноћ су и дан прошли
у бригама исплакали.
Књаза Растка нигдје нема,
– ка’ прогутан земљом да је –
гдје је поша’, куд се дио,
досад нико не дознаје.
Није ли га прогутао
вал Мораче ил’ Рибнице,
на чамчићу ловећ’ рибу
испод града и Горице?!
Јесу ли га звјерад у лов
растргнула у планине,
када се је за срнама
гором пео уз висине?
Да л’ је жртвом зликоваца
књаз лијепи гдје пануо?
Хвала Богу, гдје ће бити
млад краљевић издахнуо?!
Свак се пита, свако зебе,
на несрећу свако слути,
а краљевски пар и кућу
превелика жалост мути..
Гдје је онај дивни момак,
ка’ звијезда што јежђаше
Ћемовскијем на свом хату,
и ка’ соко летијаше?
Гдје је онај зор младосни
с бујном својом околином;
куда зађе сјајни витез
из властеле са дружином?
Њемило је зам’јенило
пјесму, свирку, смијех, шале;
црне слутње на двор краљев
ненадно су ето пале…
Свако тражи, распитује
гдје је Растко? – Растка није;
да л’ га жива или мртва
ко год, можда, гдје год крије?
У његовим одајама
представља се на погледу
све на мјесту, ствари све су
и у добром све је реду,
књиге, стр’јела, мач и копље
и од’јело и штит ту је;
у подруму зорни хат му
копа ногом, подврискује…
Многобројни слуге му се
с пажљивошћу распитују,
ал’ не знају ништа рећи,
него горко јадикују…
Један само од њих свију,
плакајући тужан рече
да је младог књаза Растка
застануо једно вече,
обливена са сузама,
пред иконом на кољена
у молитви страсној, врелој,
чак до земље превијена
и ријечи чуо ове:
„Опрости ми, родитељу,
за одлуку, са којом ћу
нанијет’ ти тугу вељу,
и ти, мајко, слатка мајко,
и ви, браћо, обојица
опростите, а тјешите
милог оца сва тројица!
Родитељски дом остављам
и књажевска преимућства;
другом двору, другој кући
мене тајна вуку чувства!
Тамо нема бојних справа
од стријела и мачева;
тамо оклоп, срма, злато
са зидова не одс’јева…
Тамо нема тамбурица,
ни свирала на дохвату;
пјеваније чут’ там’ нећу
ни глас моме добром хату…
Тамо ми је омиљена
душе моје вјереница,
халак, пјесму и оружје
та не воли сиротица…
Она хоће кротост срца,
мир и љубав и самштину
и молитву, изречену
у побожност и тишину.
Њој је име, свето име –
црква, рајско уточиште;
руку њену, свету руку
моја душа данас иште.
Света цркво, вјеро света,
у твоме ме прими крилу,
драгу Зету, краљевину,
ти заштити моју милу;
у то име приносим ти
на жртвеник младост моју;
цркво света, вјеро света
милост за род просим твоју!
О Атонска Горо света,
мог спасења Арарате,
нек’ анђели кроке моје
к твојој страни сјутра прате!“
Кад Немања ово чуо
мутно му се бистри лице,
па ће рећи пред дворјанством
и краљевства поглавице:
„Није љепше Бог могао
наградити моје труде,
ни положај створити ми
завиднији међу људе;
сам сам парче све по парче
скупља’ ове краљевине,
и подига’ пред свијетом
њезин углед у висине…
А Бог ме је обдарио
у мом дому са три сина;
јемство среће у њих наћ’ ће
краљевства ми величина.
Два ће сабљом да га бране,
а у савез трећи с Богом
краљевство ми опасати
с добрим редом и са слогом.
Слава теби, Боже свети,
и ти, Растко, славан био
краљевство ми и сам себе
узвисио, прославио!“
Суза топла иза тога
краљевим се лицем ваља;
није суза жалосница,
коју око лије краља,
но је роса од блаженства,
што му борним лицем тече,
јер једнога светитеља
у својему дому стече…
* * *
Српска црква би плакала
да се Растко не појави;
српској књизи и просвјети
кам темељац он постави,
и завјешта у аманет
да се Срби слогом вежу,
да туђину рад’ неслоге
и трвења не подлежу.
Ка’ анђео из њедара
божанствених он излеће,
да му рука света сади
по ливади српској цв’јеће;
цв’јеће књиге, цв’јеће знања,
за које је уложио
своју младост, своју сјајност,
кад је цркви приступио.
У прегнућу младих срца
будућност је домовине;
младе снаге отачаство
умним радом сретним чине.
Своја лична удовољства
књаз је Растко пренебрега’,
а цркви је и науци
себе дао, дао свега…
Није лако младој души
сјајност двора оставити,
па се пустит’ под сводове
од ћелија покмастити;
није лако, ал’ је слатко
за народ се жртвовати,
и најдраже, најмилије
на олтару рода дати.
Дат’ му душу, дат’ му живот,
способности све му дати,
па ће мила домовина
као алем кам засјати,
а да нам је она љепша,
слобода је ресит’ мора;
слободи је колијевка
Немањина Црна Гора.
Без слободе што су људи?
Чопор стоке на пасиште!
Груд Србаља од слободе
да удише – тамјан иште.
Здраво, мали слободани!
Здраво, синци земље ове!
Прирастајте да стечете
родном крају славе нове,
да дуг свети одужите
и аманет од прошлости,
да у гробу од радости
Немањине шену кости
и да харност укажете
наше књиге светој глави,
и захвални на вјекове
останете светом Сави!
