Piše: Branko Milanović
Jesam li proveo dve divne nedelje u Pekingu i Šangaju? Da, upoznao sam mnoge ljude, naučio nešto novo, jeo sjajna jela, posetio zanimljiva mesta, ali tamo nisam bio srećniji nego što sam to obično u Njujorku. Možda sam čak bio i malo manje srećan jer mi se život u Njujorku zaista sviđa. Ali otkuda onda to da čim sam doleteo iz Šangaja poželim da se vratim u Kinu? Shvatio sam da razlog nije bio u običnom zadovoljstvu ili uživanju na nekom mestu. Razlog je, paradoksalno – pomislio sam – ležao u osećaju frustracije. Bila je to neka vrsta zavisnosti. Što sam više učio o Kini i što sam više mislio da je razumem, to sam osećao da sam dalje od istinskog, pravog razumevanja.
Tek što sam se vratio iz Kine (u stvari, moj avion iz Šangaja sleteo je pre dva sata) kada sam u aerodromskom restoranu, dok sam naručivao hranu i piće, uhvatio sebe kako pomišljam: „Kada ću se vratiti u Kinu?“
Zašto mi je to bilo na pameti? Jesam li proveo dve divne nedelje u Pekingu i Šangaju? Da, upoznao sam mnoge ljude, naučio nešto novo, jeo sjajna jela, posetio zanimljiva mesta, ali nisam tamo bio srećniji nego što sam to obično u Njujorku. Možda sam čak bio i malo manje srećan jer mi se život u Njujorku zaista sviđa.
Pa, otkuda onda takve neobične misli? Shvatio sam da razlog nije bio u običnom zadovoljstvu ili uživanju na nekom mestu. Razlog je, paradoksalno – pomislio sam – ležao u osećaju frustracije. Bilo je to kao neka vrsta zavisnosti.
Dimitrije Milić: Kako će Francuska i Nemačka dočekati mandat Trampa
Što sam više učio o Kini i što sam više mislio da je razumem, to sam osećao da sam dalje od istinskog, pravog razumevanja. Kao bitka u kojoj što si bliže pobedi to se čini da ona postaje nedostižnija – a onda, u nastojanju da je se konačno domogneš, napreduješ tek da bi otkrio da te taj napredak zapravo vratio unazad. To je bitka koju ne možeš dobiti; što više nastojiš, to je izvesnije da ćeš izgubiti. Ipak, privlačnost pobede preovladava i zavodi te. Ona mala nada sa dna Pandorine kutije iznova izbija na površinu i pomišljaš: možda će ovog puta – baš ovog puta! – moj prividni napredak postati stvaran.
Možda bi ova kratka priča mogla da poslužiti kao ilustracija ili metafora. Bilo kako bilo, meni je bila od koristi.
Elem, kada sam pre nekoliko godina posetio jedan univerzitet u Kini „bila mi je dodeljena“ jedna studentkinja, prijatna, lepa i ljubazna mlada doktorandkinja, da mi pomaže i bude vodič. Odmah sam pomislio sam da ćemo se lepo slagati. Bila je mlađa od oba moja sina, ali me je tretirala istovremeno i s poštovanjem i sa neposrednošću i opuštenošću kakvu ljudi obično pokazuju za one iz svoje generacije i okruženja. Mogli smo da pričamo o svemu – i to s lakoćom; nikada nam nije ponestalo tema.
Jedne večeri, nakon što sam se požalio da sam preterao s kineskom kuhinjom, odlučila je da potražimo neki lep zapadnjački restoran. Ispostavilo se da je to teže nego što smo mislili. Bio je praznik, a mnogi kineski mladići tada vole da izađu u zapadnjačke restorane. Većina mesta je bila rezervisana. Ipak, imali smo sreće, pronašla je jedan odličan mali španski restoran, za koji neko novo ili strano lice u gradu verovatno nikada ne bi ni pomislilo da postoji. Proveli smo vreme uz vrlo prijatan razgovor.
Kada smo završili večeru izašli smo da potražimo taksi. Jedan se brzo pojavio. Stojeći pored kola, ona je počela da objašnjava vozaču gde da nas odvede, prvo mene a potom nju, a onda se ton njenog glasa iznenada promenio: postao je uzbuđen, radostan, živahan. Ušli smo, ona je sela napred pored vozača, i nekoliko trenutaka kasnije se okrenula i objasnila mi je da je vozač iz provincije odakle je i ona. Zapodeli su razgovor u kojem je ona, mnogo mlađa i pričljivija, vodila glavnu reč.
Dimitrije Milić: Kako će Francuska i Nemačka dočekati mandat Trampa
Iako, naravno, nisam ništa mogao da razumem, njeno uzbuđenje što je u velikom gradu srela nekoga iz svog rodnog kraja bilo je toliko opipljivo da sam, sedeći tiho pozadi, to osetio kao silu prirode, kao da stotine vodopada padaju u more: kristalan zvuk njenog glasa, živost i visoki tonovi, rečenice koje na kraju lagano gasnu, polupitanja koja ostaju u vazduhu…
I shvatio sam koren onog očaranja s početka ove priče: čak i da sam decenijama mlađi, čak i da sam odlučio da ceo život posvetim učenju o Kini i njenoj kulturi, čak i da učinim sve što čovek može učiniti, uvek će postojati nešto nedostižno i nepojmljivo, nešto čemu nikada neću moći da pristupim. Kao što bih, slušajući razgovor, po tonu glasa, po zvuku, mogao da pogodim o čemu se radi, ali nikada ne bih sasvim razumeo.
Na kraju, jednostavno rečeno, koliko god dug naš život bio i koliko god se posvetili učenju o nečemu što nismo naučili od malih nogu, ono posebno kinesko znanje – možda zato što je toliko staro i što je istovremeno tako blizu i tako daleko – nikada neće biti u potpunosti naše.
Izvor: RTS OKO
