Када два човека разговарају то често личи на гађање са завезаним очима. Наше конверзације често личе на покушај рибе да се споразуме са птицом.
Некада смо позивали на игру, данас зовемо на дијалог. Живимо у златно добу дијалога. Крилатица веке је: хлеба, игара и дијалога! Његово основно начело: “Нека свет пропадне, само да се разговори наставе!”
Дијалог је размена речи, тачније – измена речима исказаног мишљења чији је крајњи циљ да то мишљење ни по коју цену не изменимо. Отуда смо пре спремни да слушамо како двојица неупућених размењују своја мишљења него како га један упућени саопштава.
Отуда, ако се двојица, неким чудом, сложе не верујмо ни једном ни другом. Отуда смо тако страсно привржени дијалогу. Знамо, наиме, да он неће наудити нашем мишљењу.
*****
Дијалог је размена речи, тачније – измена речима исказаног мишљења чији је крајњи циљ да то мишљење ни по коју цену не изменимо.
*****
У сваком дијалогу подразумева се известан компромис. Већ сам дијалог је компромис. Наш пристанак да саслушамо и друге претпоставља анестезирање таштине, која нам гарантује да од тога нећемо имати никакве користи.
*****
У монологу изражавамо своје мишљење, у дијалогу га задржавамо.
*****
Уметност конверзације, уметност дијалога, премда реторска по дефиницији, управо је сасвим супротна реторици. Реторика убеђује, дијалог сазнаје.
Дијалог на добро изабраној теми од општег интереса, који учесници посматрају саобразно својим професијама, дакле из различитих углова, не служи да би на њој неко доказао своје право и своју истину, него управо обрнуто, да би она била начета туђим истинама, престајући бити апсолутна и постала дубља.
*****
Добар дијалог не прописује истине већ их тражи, не прокламује истине, већ их испитује. Добар аргумент се у њему не прима као увреда, него као помоћ рашчишћавању властитих појмова.
Добар разговор није као билијар у коме се кугле сударају, да би неоштећене отишле у своје рупе, и тако вам донеле поене. Он више личи на вежбу у мачевању, у коме фингирани ударци доносе искуство, односно сазнање, не ризикујући повреде.
*****
Да би човек умео добро говорити, мора најпре умети добро да слуша. А многи наши људи нису научили слушати, могу можда једино себе да слушају, али ако пажљиво пратите оно што они говоре, констатоваће се да су доспели већ дотле да не слушају више ни сами себе, иначе многе ствари не би рекли, не бар на начин који жив човек не може схватити.
*****
Цивилизован разговор не представља само пажљиво слушање сабеседника већ и назирање разлога с којим он нешто заступа, брани, предлаже. Кад те разлоге будемо схватили, разумећемо и његове речи. Не пре.
Кад их схватимо, моћи ћемо и од њега очекивати поимање наших ставова и разлога за њих. Тек тада можемо приступити фундаменталном циљу сваког озбиљнијег политичког разговора – налажењу компромиса.
Све док наши лични и политички разговори буду прокламације људи, који су уз то и глуви, а у највећем броју и некомпетентни, док дијалог не постане, уместо оруђе обрачуна, инструмент сазнања, неће бити ни средство споразумевања.
Извор: borislavpekic.com
