Svetska ekonomija približava se dosad nezabeleženom spoju ekonomske, finansijske i dužničke krize koji je posledica eksplozije deficita i zaduživanja u prethodnim decenijama.
Nagomilani dug u privatnom sektoru uključuje dugovanja domaćinstava (kao što su hipoteke, dugovi na kreditnim karticama, potrošački i studentski krediti), preduzeća i korporacija (bankarski krediti, dugovanja po izdatim obveznicama i privatna dugovanja) i finansijskog sektora (obaveze banaka i drugih finansijskih institucija). Dug u javnom sektoru uključuje obaveze po obveznicama centralnih, regionalnih i lokalnih organa uprave i druge formalne obaveze, kao i implicitni dug za nepokrivene obaveze po tekućim programima penzijskog i zdravstvenog osiguranja – koje se sa starenjem stanovništva ubrzano uvećavaju.
Brojke kojima se izražava eksplicitni dug zastrašujuće su po sebi. Globalno, ukupna zaduženost privatnog i javnog sektora izražena kao udeo u BDP-u porasla je sa 200% 1999. na 350% 2021. U razvijenim ekonomijama zaduženost trenutno iznosi oko 420%, a u Kini 330%. Zaduženost od 420% u Sjedinjenim Državama veća je nego što je bila u doba Velike depresije i posle Drugog svetskog rata.
Naravno, zaduživanje može podstaći ekonomsku aktivnost ako zajmoprimci novac investiraju u novi kapital (mašine, zgrade, javnu infrastrukturu) koji obezbeđuje prinos veći od troškova zaduživanja. Ali veliki deo novih dugova koristi se za finansiranje potrošnje iznad nivoa ostvarenih prihoda – što je recept za bankrot. Takođe, investiranje u „kapital“ ponekad je rizično, bilo da je zajmoprimac domaćinstvo koje kupuje novu kuću po veštački uvećanoj ceni, korporacija koja prebrzo raste ne vodeći računa o prinosima ili vlada koja razbacuje novac na „bele slonove“ (ekstravagantne ali beskorisne infrastrukturne projekte).
Prekomerno zaduživanje traje već decenijama, iz više razloga. Demokratizacija finansija omogućila je domaćinstvima s niskim prihodima da potrošnju finansiraju zaduživanjem. Vlade desnog centra dosledno su smanjivale poreske stope, zaboravljajući da istovremeno smanje i potrošnju, dok su vlade levog centra darežljivo uvodile nove socijalne programe zaboravljajući da ih podrže višim poreskim stopama. Poreske politike koje stimulišu zaduživanje i relaksirane monetarne i kreditne politike centralnih banaka podstakle su rast duga u privatnom i javnom sektoru.
U godinama kvantitativnog popuštanja (QE) i lako dostupnih kredita troškovi zaduživanja opali su na nulu, a u nekim slučajevima zašli i u negativnu zonu (kao što je donedavno bio slučaj u Evropi i Japanu). Do 2020, iznos javnog duga s negativnim prinosom dostigao je 17 triliona dolara, a u nekim skandinavskim zemljama negativne su bile čak i nominalne kamatne stope na hipoteke.
Eksplozija neodrživog zaduživanja implicitno znači da su mnogi dužnici – domaćinstva, korporacije, banke, banke u senci, vlade, čak i čitave zemlje – nesolventni „zombiji“ koje na nogama drže samo niske kamatne stope (koje su servisiranje visokog duga činile izvodljivim). U vreme globalne finansijske krize 2008. i potom pandemijske krize, mnogi od takvih nesolventnih aktera, koji bi inače bankrotirali, preživeli su zahvaljujući niskim ili negativnim kamatnim stopama, kvantitativnom popuštanju i paketima direktne finansijske pomoći.
Inflacija – koju su donele iste krajnje relaksirane fiskalne, monetarne i kreditne politike – sada preti krajem finansijske Zore živih mrtvaca. Centralne banke su prinuđene da podižu kamatne stope ne bi li stabilizovale cene, zbog čega troškovi otplate dugova rastu. Za mnoge je to udarac sa tri strane, jer inflacija istovremeno obara realni dohodak domaćinstava i smanjuje vrednost imovine kao što su kuće i deonice. Isto važi za prezadužene korporacije, finansijske institucije i vlade: suočene su sa rastom troškova zaduživanja, padom prihoda i opadanjem vrednosti imovine – sve u isto vreme.
Da stvar bude gora, sve to koincidira s povratkom stagflacije (visoka inflacija uz usporen rast). Razvijene ekonomije nisu bile u sličnoj situaciji od 70-ih godina 20. veka. Ali tada je bar nivo zaduženosti bio nizak. Danas smo suočeni s najgorim aspektima 70-ih (stagflacijski šok) uz najgore aspekte globalne finansijske krize. S tim što ovog puta ne možemo jednostavno smanjiti kamatne stope i tako stimulisati tražnju.
Najveći problem globalne ekonomije u ovom trenutku jesu uporni kratkoročni i srednjoročni negativni šokovi na strani ponude koji usporavaju rast i podižu cene i troškove proizvodnje. To uključuje poremećaje u ponudi radne snage i roba izazvane pandemijom, uticaj ruske invazije na Ukrajinu na cene roba, katastrofalnu politiku nulte tolerancije u borbi protiv pandemije u Kini, kao i desetak drugih srednjoročnih šokova – od klimatske krize do geopolitičkih zbivanja – što će sve zajedno proizvesti dodatne stagflatorne pritiske.
Za razliku od finansijske krize 2008. i prvih meseci pandemije, davanje finansijskih injekcija privatnim i javnim akterima kroz relaksirane makro politike dolilo bi ulje na vatru inflacije. To znači da nas čeka tvrdo prizemljenje – duboka i dugotrajna recesija – pored teške finansijske krize. Pad vrednosti imovine uz rast troškova servisiranja dugova i opadanje dohotka domaćinstava, korporacija i država proizvodi ekonomsku krizu i finansijski slom koji će se uzajamno pojačavati.
Naravno, razvijene ekonomije koje se zadužuju u sopstvenoj valuti mogu iskoristiti iznenadni skok inflacije da umanje realnu vrednost nominalnih dugoročnih obaveza s fiksnim kamatnim stopama. S obzirom da vlade nisu spremne da podignu poreze ili smanje potrošnju da bi redukovale deficit, monetizacija deficita preko centralnih banaka ponovo će se nametnuti kao najprihvatljivija linija manjeg otpora. Ali nije moguće sve ljude držati u zabludi sve vreme. Kada se duh inflacije oslobodi – što se mora dogoditi kad centralne banke u strahu od dolazećeg ekonomskog i finansijskog sloma odustanu od restriktivnih politika – nominalni i realni troškovi zaduživanja nekontrolisano će porasti. Majku svih stagflacijskih dužničkih kriza moguće je privremeno odložiti, ali ne i izbeći.
Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret
