Kарикатура је исто што и духовито оговарање. Са чистом уметношћу, наравно, карикатура нема никаква посла. Kао и оговарач, карикатурист забавља и насмејава; понекад, можда нехотице, врши освете за рачун и вољу других људи. Kао цртеж, карикатура може имати вредности, боље рећи виртуозности у примени једне високе технике при циљевима за једно не баш високо уживање. У моралном смислу, карикатура је, као и оговарање, суха гилотина.
Имамо пословицу у којој ће крије дубока филозофија. Пословица гласи: свака је шала пола истина. Шаљивог запажања и закључивања, шаљиве логике нема. Сви смешни и дефектни елементи од којих це прави шала, нађени су раније, присебним посматрањем интелекта који одлично зна шта ради. Оно што после направи од шале шалу како је обично узимамо, да тобоже нема у њој истине, то долази од мање или више срећне композиције таквих обележја и дефеката који човеку дају драж невештине, грациозне збуњености, нехотичне глупости, или, у карикатури, додају ружноћи човекова тела или његових покрета врсту шеретског одрицања: претеривање и увеличавање је то! Kарикатура неће да буде, рекло би се не сме бити бомба. Али диспозиција карикатуриста води у читаву скалу израза и значења карикатуре: једаред је цртеж весео, други пут је раскалашан, трећи пут неумољив, четврти пут тривиалан, пети пут има прасак и шум бомбе.
При карикирању у разговору, дакле, при оговарању и имитовању, узима се да је диспозиција карикатуриста тренутна и пролазна, па це шала прима и чак и заборавља. Али како су основни податци за шалу увек озбиљног порекла, нема шале која не пецка, не штипа, не бриди, или чак и не уједа. Нико се не отима да буде повод и предмет шали! Поред све добронамерности и безазлености и “шаљивости” шале, скоро увек поцрвени онај кога се шала тиче. Латинска пословица саветује: пријатеља ни шалом не увредити. Хе стоји бадава израз увредити!
Професионални оговарачи, та најнижа врста карикатуриста, зато своје шале шапућу, спусте и беже, у најгорем случају другима подмећу. Kарикатуристи цртачи, дакако, објављују своје шале; и зато што им је занат уперен на импресију ока; а и зато што су далеко виши ранг карикатуриста од оговарача. Цртач карикатурист прима ипак неку одговорност, оговарач никакву… Па ипак, шалу сви признају, траже и хоће. Она је, пре свега, смеј. Она је одмор од истине, иако је сама пола истине. Уосталом, док шала не падне, сви верују да у њој неће бити пола истине. Затим, шала је обрачун и лек. Најзад, због оне половине истине, шала је најсавршенија дипломатија живота да це све каже, изнесе, употреби.
Kад се помене карикатура, мисли ће на цртану шалу. А карикатурист це сматра уметником, иако су карикатурама затворена врата озбиљних изложаба, и затворене капије музеја са стварима за дуго трајање. Kарикатура је нечим у себи ипак нешто сумњиво, пролазно, тривиално, увредљиво. Имагинација карикатуриста по нужности остаје у непосредној средини, у пулсирању живота од данас до сутра, у догађајима свакидашњице. Дух карикатуриста једнако се ситни у духовитости. И још. Усредсређивати себе и свој дух на шампионима, марионетама, и дневном реду баналног свакидашњег живота, за то треба извесна мирна свирепост и према уметности, и према оном што ће бити објект уметности. Но како је обичај да се углавном истакнуте и важне личности карикирају, утешно је што су објекти те уметности ипак врста срећних жртава.
Kарикатура се од вајкада мешала у сва могућна питања и конфликте; уједно је терала шалу са највишим факторима живота. У миниатурама старих рукописа наилазимо на врсту карикатура, на ђаволе и страшила са крунама и митрама на глави. После се јављају магарци и лисице огрнути у ризе калуђера и плаштове судија. Затим долазе карикирани типови моде, и жртве глупих друштвених обичаја.
Постепено, карикатуристима се ваљда чинило досадно и слабо ругати ће на неки општи и анонимни начин. Тражило се друго: индивадуална карикатура с личним печатом, са препознавањем на први поглед ока. То је био пут да се дође до модерне крикатуре, која се касније диференцирала у политичку и друштвену, и, на обе стране, у карикатуру идеје и карикатуру лица. Нишанило се y оба случаја на карактер човека. Опасна, и често безмерно неправедна ствар: фиксирати карактер у гримаси, у ходу, у оделу, у гесту.
Та модерна карикатура, са индивидуално карактеристичним а неминовно са комичним обележјем, мора бити ако не увек немилосрдна, увек мање више индискретна. Она нас било као мустру типа било као носиоце идеје, извлачи из непримећености и пребацује у врсту дефилеа пред јавном и општом пажњом. Оправдава то она половина истине у шали. Заиста, нема човека који у моментима није своја карикатура, и то не само једна.
Kарикатура дакле има оправдање: да упозорује на оно што постоји, и што се добрим оком стварно и види. Није редак случај, одиста, да и обични људи, то јест они који не знају цртати, носе у глави неку декомпоновану или круту слику својих познаника, и да свесно прате понављање некога израза или геста на њима. Наравно, већина тих људи нема способности да то запажање фиксира. И, што је важније, нема потребу, нагон, да га фиксира. И не би умео у том театру линија нарочито ни уживати. Ту је раздеона линија: карикатурист, као и оговорач, кажу у ствари оно што постоји, кажу истине, али је питање како их кажу!
Kонстатација тиме постаје чињеница о којој нема разних мишљења, и против које нема протеста. Kарикатура је у том случају успела. Kарикирана личност мора и сама потписати рачун о истини и о шали. А после, онај део који претставља нагло и осветљено истурену истину, тај део карикатуре значи после за карикираног не само уметност и забаву, него и неку муклу слутњу и опомену. Поцрвени човек у себи на најплеменитијем месту. И што бољи човек, јаче поцрвени. Зар доиста нема шале без пола истине!
Овамо онамо, карикатурист треба да има особите квалитете цртача, и, ипак, неке моралне скрупуле. И карикатура има свој законик. Она треба да буде на пречац јасна; да буде неодољиво смешна; да не утиче на моралне осећаје; да није непристојна. Да би била на пречац јасна, карикатура не сме бити бизарна, истицати неке много нове детаље објекта, јер би то изазивало чуђење, размишљање, и хладило би смеј. Да би била неодољиво смешна, карикатура мора сва обележја: место, време, професију, карактер, изразити у спољашности, у ритму; изнутра, карикатура мора бити празна, срце не сме имати. Онај трећи услов: да карикатура не утиче на моралне осећаје, да не побуђује сентименталност, тежак је; он хоће да каже да карикатура не сме бити оруђе.
Kарикатурист мора бити чистих интенција, и, као уметнички темперамент, мора бити уметнички весео, много и френетички весео. Ако чиста веселост уђе у ритам цртежа и линија, карикатури се неће моћи пребацити клевета, дражење и неправда, поред све истине у шали. Политичке карикатуре, међутим, јесу често оруђе. Баш кад и не долазе из саме средине жучних борби, врло су често и неоправдане и непристојне, па и зле. Спасава околност да политичку карикатуру обично раде неуметници, па цртеж није неодољиво убедљив ни као шала ни као истина.
Друштвена карикатура је безазленија; она и нехотице типизује и уопштава. Она шиба ситне слабости, мале грехе, глупости друштвене које су глупости појединаца али и опште. То су оне штркљасте, осушене фигуре на којима је све механизовано; или, напротив, оне пупаве и баџасте фигуре на којима је све угојена статика. То су прогнозе, стадијуми и промашености наших општих борби и амбиција. Са талентом и мером рађене карикатуре овога рода могу постати врста регулатора у јавном мишљењу и држању; могу деловати на начин басана, које истичу оно за што је цео свет одговоран.
Загледати се у туђу карикатуру, то је видети помало и своју. Она половина шале која је истина, погађа увек много све нас. У том би била праведна жаока карикатуре. Али, посматрач се обично смеје туђој комици дотле док то може чинити пре праведне жаоке.
Писала: Исидора Секулић
Извор: Исидора Секулић, “Аналитички тренуци и теме”, књига 3
