Dođu vremena kada se ljudi uskomešaju. Što je važilo juče danas je sumnjivo, a stara pravila postaju tesna. Kroz istoriju ovakvi momenti se su rešavali krvavim konfliktima, gde se stari standardi dižu u vazduh.
Rat u Ukrajini, BRIKS, Amerikanci podeljeni do srži, Evropa sve slabija, Izrael pred još jednom intifadom, Kina i Amerika se igraju gluvih telefona u bezi sa Tajvanom, Saudijci i Iranci u zagrljaju i naravno, kao i uvek, Balkan koji se usijava. I sve to pod pritiskom stare dobre inflacije koja gladne čini još gladnijima. A tek Pariz koji zasluženo gori u krvi jednog klinca koji nije hteo da zaustavi svoj žuti auto. Grad svetlosti opravdava svoj izlizani imidž ovih dana.
Šrapneli
Svet je izašao iz pandemije korone ranjen u glavu. Ostao mu je šrapnel bolesti negde zaglavljen i stiska delove racija do pucanja. Panika, zatvaranja, rast birokratske moći i katastrofalna distribucija vakcina ubedili su mnoge da političke klase nisu dorasle varljivom momentu u kom se nalazimo. Umesto da postpandemijski svet uđe u reforme i popravi tarabu, tenzije se talože kao kore za pitu. Kao i uvek u prirodi, ako pritisak ne nađe oduška, sledi eksplozija.
Raspoloženje je kao pred Prvi svetski rat, manje poznat kao “rat koji će završiti sve ratove”. Početkom prošlog veka neverovatan ekonomski i tehnološki rast iščupao je milione bednika iz “civilizacijskih” ralja apsolutnog siromaštva i vinuo ih u društvene tokove.
Umetnost, sport i kultura nisu više samo aristokratske obesti, već se uvlače u narod koji ima sve više slobodnog vremena. To slobodno vreme koriste i da se pitaju ko su? Ubogi kmetovi ili nacionalno svesna bića.
Kraj istorije
Na tom talasu od Bizmarkove pobede nad Francuzima 1871. godine diže se i nezavisna Srbija, kao prva nacija na Balkanu koja se ratosiljala imperijalne sise. Nemci, do tada smatrani drugorazrednim Evropljanima (danas Rusi) se uzdižu kao lideri Evrope. Taj let se ogleda na svim poljima, pa čak do filozofskog uzleta kada nemački idealizam postaje glavni misaoni trend. Kanta, Hegela, Fihtea, Ničea, Šopenhauera, Marksa i druge Nemce čita ne samo Evropa, nego čitav pismeni svet. Do tada “seljačka” i “opasna” nit nemačke platonske misli prodire duboko u akademske krugove, gde i danas drži čvrstu poziciju. Berlin postaje epicentar kulturne avangarde i svi uče nemački, koji postaje popularniji od francuskog, koji je do tada bio osnovna odlika civilizovane osobe. Nemci pucaju od samopouzdanja, slično Amerikancima danas i oseća se kraj istorije. Ma sve se oseća sem katastrofalnog rata.
Svaki put kada neka imperija dođe do vrhunca nađu se intelektualni šarlatani kroji proklamuju kraj istorije. Ideja je da se uspostavljeni sistem vrednosti zamrzne i odnos moći pretvori u zakon prirode.
Ova ideja, koja se graniči sa idiotizmom, je poslednji put izašla iz hegelovskog pera dotičnog Fukujame 1992. godine, baš u momentu kada SAD postaju jedina velika sila. Ljudska misao se uvek hvata u zamku savremenog bez istinske moći da svari prošlost i vidi budućnost. To je kao kada bi mi Srbi sad zahtevali da se tenis završi. Eto imamo najboljeg svih vremena pa bi bilo zgodno da se pikanje preko mreže više ne igra. Da shodno nama i našim interesima proglasimo kraj tenisa.
Ispaljeni metak
Tako je istoriju vratio u život jedan rđavi metak Gavrila Principa. Kako mi je jedna američka filozofkinja objasnila, to je kao kad ti neko uđe na žurku i krene da pušta njegovu muziku. Vi ga prebijete i izbacite, ali svetla su upaljena i žurka je gotova. Tako je bilo tog varljivog leta 1914. godine. Pred kraj juna opaljeni su meci koji su prekinuli ne samo dva ljudska života, već i život Austrougarske monarhije. Iako se danas traže dublji uzroci početka strašnog rata, te 1914. godine malo je ukazivalo na istoriju koju poznajemo.
Uticaj balkanskih ratova se smirivao bez izgleda za konflikt između velikih sila, trka u mornaričkom naoružavanju između Velike Britanije i Nemačke se smirivala, a antiratne organizacije cvetale kao nikad pre. Atentat i posledični ultimatum Srbiji su se desili preko noći i niko tih vrelih julskih dana nije bio u stanju da predvidi ubitačnost konflikta.
Šokantne razmere konflikta su posledice jednog faktora – do tada neviđenog razvoja nauke i tehnologije. Ljudi su se konačno dočepali sredstava za masovni pokolj i potrudili se da isprobaju sve novotarije – vazduhoplove, podmornice, mitraljeze i ostale ratne igračke. Danas smo svedoci sličnog skokova u razvoju tehnologije kada se veštačka inteligencija razvija eksponencijalnom brzinom. Na bojnom polju u Ukrajini vidimo rane obrise novih pokolja – bespilotne letelice i druge skalamerije jure ljude po livadi da ih ubiju. To ja samo bleda slika onoga što nas čeka – terminatorski, genocidni progon homo sapijensa od strane mašina. Pod čijom kontrolom pitate se? Zar je bitno?
Ćošak
Bitan je kontinuitet civilizacijskog progona samog čoveka. Istrgnut iz prirode, milenijumima zaglavljen po urbanim ćoškovima svog napretka, čovek je konačno sebe saterao u ironičan tehnološki ćošak. Sa svakim klikom život je sve lakši, a opstanak sporniji. Zamislite da se dokopate planete na kojoj žive bića slična ljudima. Politički podeljenih na dvestotinjak konkurentnih državica koje su sebične i samozadovoljne. Gde se kapital deli toliko nesrazmerno da im tamnoputi mladunci često umiru od gladi, dok veliki deo konzumira gluposti daleko van svojih fizičkih potreba. I gde je želja za moći i dalje glavna liderska vrlina.
Na leto će stvari pući. Da li ovog varljivog leta, ili nekog drugog u narednim godinama, ostaje da vidimo. Leta će usled klimatskih promena biti sve varljivija, a ljudi sve besniji.
Svaki sledeći tehnološki napredak koji im obezbeđuje dodatno slobodno vreme stvoriće novi sloj nezadovoljnih svim i svačim. Dekadencija individualnog antropocentrizma se legitimizuje bez obzira na čistu ludost nekih od postulata. Emocija postaje Bog i želja pojedinca se čuje daleko sa društvenih mreža. Kako će pući pitate se? Pa kroz nuklearni prasak naravno, pitanje je samo da li će prst koji stiska dugme biti od mesa ili čelika.
Vladimir Đukanović
Izvor: Glas Srpske
