Piše: Borislav Pekić
Posle sedam meseci izlazim iz bolnice …
Istovremeno, izlazi iz štampe Vreme čuda. (Budući da idem u Sloveniju na oporavak od bolnice i kartanja, uz velike muke i obećanje da ga ni rođenoj majci neću pokazati, dobijam primerak pre Javnog tužioca. Uzgred mi se čini da sve što se tiče mene mora uvek da se tiče i Javnog tužioca.) …
Moj je utisak da sam iz bolnice izašao u boljem stanju nego moja knjiga iz štamparije. Bledo ljubičaste korice, obrazi smrti koja se stidi sebe i svoje prirodne kadaverski intenzivno lila farbe, skrivaju se pod dvobojnim omotom, čiji je gornji pravougaonik marinski plav, u gruboj svađi s bojom korica, a donji od »prdimiš« nijanse za koju još nije izmišljeno ime.
Na unutrašnjoj strani omota zovem se Branislav, napred i pozadi, Borislav. Priznajem da, posle mojih pseudonima Adam Petrović i Borislav Petrović, oni još bolje ilustruju moju urođenu potrebu da ostanem u senci, ali me onda čudi zašto i druge mogućnosti, kao što su Berislav, Borivoje, Bora, Borko i Boris, nisu iskorišćene. (Varijantu ‘Borisav’ novine izdašno rabe.) Adresa izdavača »Prosvete«, međutim, tačna je.
U samom tekstu nema mnogo grešaka, osim mojih. (Rđavo shvaćena hebrejska mera za težinu iznela je na sto Tajne večere nekoliko tona zelja.)
Pa ipak, srećan sam. Idiotski srećan, premda znam da se klopka zamnom konačno zatvorila.
Izvor: Borislavpekic.com
