Дођу времена када се људи ускомешају. Што је важило јуче данас је сумњиво, а стара правила постају тесна. Кроз историју овакви моменти се су решавали крвавим конфликтима, где се стари стандарди дижу у ваздух.
Рат у Украјини, БРИКС, Американци подељени до сржи, Европа све слабија, Израел пред још једном интифадом, Кина и Америка се играју глувих телефона у бези са Тајваном, Саудијци и Иранци у загрљају и наравно, као и увек, Балкан који се усијава. И све то под притиском старе добре инфлације која гладне чини још гладнијима. А тек Париз који заслужено гори у крви једног клинца који није хтео да заустави свој жути ауто. Град светлости оправдава свој излизани имиџ ових дана.
Шрапнели
Свет је изашао из пандемије короне рањен у главу. Остао му је шрапнел болести негде заглављен и стиска делове рација до пуцања. Паника, затварања, раст бирократске моћи и катастрофална дистрибуција вакцина убедили су многе да политичке класе нису дорасле варљивом моменту у ком се налазимо. Уместо да постпандемијски свет уђе у реформе и поправи тарабу, тензије се таложе као коре за питу. Као и увек у природи, ако притисак не нађе одушка, следи експлозија.
Расположење је као пред Први светски рат, мање познат као “рат који ће завршити све ратове”. Почетком прошлог века невероватан економски и технолошки раст ишчупао је милионе бедника из “цивилизацијских” раља апсолутног сиромаштва и винуо их у друштвене токове.
Уметност, спорт и култура нису више само аристократске обести, већ се увлаче у народ који има све више слободног времена. То слободно време користе и да се питају ко су? Убоги кметови или национално свесна бића.
Крај историје
На том таласу од Бизмаркове победе над Французима 1871. године диже се и независна Србија, као прва нација на Балкану која се ратосиљала империјалне сисе. Немци, до тада сматрани другоразредним Европљанима (данас Руси) се уздижу као лидери Европе. Тај лет се огледа на свим пољима, па чак до филозофског узлета када немачки идеализам постаје главни мисаони тренд. Канта, Хегела, Фихтеа, Ничеа, Шопенхауера, Маркса и друге Немце чита не само Европа, него читав писмени свет. До тада “сељачка” и “опасна” нит немачке платонске мисли продире дубоко у академске кругове, где и данас држи чврсту позицију. Берлин постаје епицентар културне авангарде и сви уче немачки, који постаје популарнији од француског, који је до тада био основна одлика цивилизоване особе. Немци пуцају од самопоуздања, слично Американцима данас и осећа се крај историје. Ма све се осећа сем катастрофалног рата.
Сваки пут када нека империја дође до врхунца нађу се интелектуални шарлатани кроји прокламују крај историје. Идеја је да се успостављени систем вредности замрзне и однос моћи претвори у закон природе.
Ова идеја, која се граничи са идиотизмом, је последњи пут изашла из хегеловског пера дотичног Фукујаме 1992. године, баш у моменту када САД постају једина велика сила. Људска мисао се увек хвата у замку савременог без истинске моћи да свари прошлост и види будућност. То је као када би ми Срби сад захтевали да се тенис заврши. Ето имамо најбољег свих времена па би било згодно да се пикање преко мреже више не игра. Да сходно нама и нашим интересима прогласимо крај тениса.
Испаљени метак
Тако је историју вратио у живот један рђави метак Гаврила Принципа. Како ми је једна америчка филозофкиња објаснила, то је као кад ти неко уђе на журку и крене да пушта његову музику. Ви га пребијете и избаците, али светла су упаљена и журка је готова. Тако је било тог варљивог лета 1914. године. Пред крај јуна опаљени су меци који су прекинули не само два људска живота, већ и живот Аустроугарске монархије. Иако се данас траже дубљи узроци почетка страшног рата, те 1914. године мало је указивало на историју коју познајемо.
Утицај балканских ратова се смиривао без изгледа за конфликт између великих сила, трка у морнаричком наоружавању између Велике Британије и Немачке се смиривала, а антиратне организације цветале као никад пре. Атентат и последични ултиматум Србији су се десили преко ноћи и нико тих врелих јулских дана није био у стању да предвиди убитачност конфликта.
Шокантне размере конфликта су последице једног фактора – до тада невиђеног развоја науке и технологије. Људи су се коначно дочепали средстава за масовни покољ и потрудили се да испробају све новотарије – ваздухоплове, подморнице, митраљезе и остале ратне играчке. Данас смо сведоци сличног скокова у развоју технологије када се вештачка интелигенција развија експоненцијалном брзином. На бојном пољу у Украјини видимо ране обрисе нових покоља – беспилотне летелице и друге скаламерије јуре људе по ливади да их убију. То ја само бледа слика онога што нас чека – терминаторски, геноцидни прогон хомо сапијенса од стране машина. Под чијом контролом питате се? Зар је битно?
Ћошак
Битан је континуитет цивилизацијског прогона самог човека. Истргнут из природе, миленијумима заглављен по урбаним ћошковима свог напретка, човек је коначно себе сатерао у ироничан технолошки ћошак. Са сваким кликом живот је све лакши, а опстанак спорнији. Замислите да се докопате планете на којој живе бића слична људима. Политички подељених на двестотињак конкурентних државица које су себичне и самозадовољне. Где се капитал дели толико несразмерно да им тамнопути младунци често умиру од глади, док велики део конзумира глупости далеко ван својих физичких потреба. И где је жеља за моћи и даље главна лидерска врлина.
На лето ће ствари пући. Да ли овог варљивог лета, или неког другог у наредним годинама, остаје да видимо. Лета ће услед климатских промена бити све варљивија, а људи све беснији.
Сваки следећи технолошки напредак који им обезбеђује додатно слободно време створиће нови слој незадовољних свим и свачим. Декаденција индивидуалног антропоцентризма се легитимизује без обзира на чисту лудост неких од постулата. Емоција постаје Бог и жеља појединца се чује далеко са друштвених мрежа. Како ће пући питате се? Па кроз нуклеарни прасак наравно, питање је само да ли ће прст који стиска дугме бити од меса или челика.
Владимир Ђукановић
Извор: Глас Српске
