Када се основна замисао не остварује, а ствари не одвијају по плану, онда се истурају помоћне варијанте. У случају рата у Украјини ова логика је примењена неколико пута: у „масакру” у Бучи, покушају прављења хероја нације од батаљона „Азов” у Мариупољу, а сада је очигледна на примеру нуклеарне електране Запорожје.
Покретање тих прича има барем два циља: један је одвлачење пажње јавности са сопственог неуспеха у сукобу, а други је дискредитација противника и покушај да му се пажња и снаге развуку не би ли изгубили фокус.
НОВА БУЧА: Услови које украјинска страна поставља пред УН и међународну Агенцију за атомску енергију очигледно показују да је питање безбедности рада нуклеарне електране само повод да се остваре претходно наведени циљеви. Чињеница да је нуклеарна електрана радила без икаквих сметњи све до напада које су почеле да изводе украјинске снаге, недвосмислено потврђује претходне ставове. У том смислу нуклеарка је „нова Буча”.
Дакле, стручњаци кажу да, чак и у случају тешке хаварије на постројењима нуклеарне електране, то не би било равно употреби нуклеарног оружја, како се покушава представити јавности. Али то не значи да такав исход не треба избећи по сваку цену. Истовремено, истрајавање на оптужбама руских снага за нападе је бесмислен и неодржив покушај.
Стога се може претпоставити да руска страна у крајњем случају и неће дозволити било какву хаварију, и то из неколико разлога. Пре свега, угрозили би сопствену војну операцију и становништво у том региону. Настао би за њих дугорочан проблем на простору са којег не намеравају да оду, а који има посебан значај за несметан живот на Криму. И то бар из два разлога: снабдевање Крима водом и ускраћивање копнене комуникације. Даље, електрана представља кључни објекат за снабдевање електричном енергијом региона, а уједно и извор великих прихода од извоза на околна тржишта, примарно европско. Ово посебан значај има у контексту већ сада изузетно изражене енергетске кризе. Већ изговорена претња о гашењу електране могла би бити почетак краја читаве кампање, као што је и светска пажња са „масакра” у Бучи нестала оног момента када су се тамо појавили експерти за испитивање случаја.
ПРОБУДИ ЗМАЈА: Последњих дана с више страна у свету и то од појединаца чија се стручност и обавештеност не могу доводити у питање, чуле су се процене да смо већ ушли у период када ће запад активирати што више кризних жаришта широм света, где год то могу. Циљ је стварање што већег хаоса и замешатељства како би у таквим околностима лакше остварили своје замисли по кључним питањима и успорили властити пад. Уколико појединачни догађаји и не буду тренутно завршени у складу с њиховим жељама, њима би се бавили накнадно.
У том светлу треба сагледавати и наизглед безначајну посету конгресменке Ненси Пелоси Тајвану, после чега су уследили догађаји чији даљи развој није могуће предвидети и у које могу бити увучени и други актери поред директно заинтересованих Кине и САД. Дакле, Кина је дошла на ред много брже него што се очекивало. Зато ће и заједничке војне вежбе на истоку Русије, у којима ће учествовати Кина, Индија, Белорусија, Монголија и Таџикистан, а могуће и још неке државе, постати много више од унапред договорених.
ШМИТ ЈЕ ЉУТ: Недавни покушај наметања и именовања Кристијана Шмита за високог представника у БиХ, који је спречен доследном политиком Русије и Кине, представљао је у том моменту континуитет политике запада на Балкану. Али када се овај догађај посматра уз слање додатног контингента британске војске на простор БиХ, а пре неколико дана и контингента Немачке – уз најблаже речено скандалозно понашање Шмита на конференцији за медије – може се без двоумљења закључити да то представља смишљено продубљивање и заоштравање кризе на том простору.
Последњи догађаји у вези са Косовом и Метохијом такође више изазивају забринутости него што могу да воде прихватљивом решењу. Гледајући даље по свету, можемо се само питати која ће све жаришта бити поново отворена.
Либија и њени проблеми су годинама далеко од решења. Сирија такође није завршено питање. Након повлачења Американаца из Авганистанa у први мах је изгледало да се та земља напокон креће ка неком облику смиривања и постизања какве-такве стабилности, али последњи извештаји указују да то није тако. И регион Кавказа много је ближи продубљивању кризе и ескалацији него смиривању и консолидацији. Повлачење из Малија европских земаља предвођених Француском уз неубедљиво објашњење о политичким разилажењима с новим руководством личи на повлачење ради избегавања одговорности за будуће сукобе у том региону.
Ако запад није више у стању да многе кризе изведе у складу са својим замислима и потребама, способност да распламса постојеће и отвори нове још није изгубио.
Извор: Биљана Митриновић Рашевић/Политика
