Kada se osnovna zamisao ne ostvaruje, a stvari ne odvijaju po planu, onda se isturaju pomoćne varijante. U slučaju rata u Ukrajini ova logika je primenjena nekoliko puta: u „masakru” u Buči, pokušaju pravljenja heroja nacije od bataljona „Azov” u Mariupolju, a sada je očigledna na primeru nuklearne elektrane Zaporožje.
Pokretanje tih priča ima barem dva cilja: jedan je odvlačenje pažnje javnosti sa sopstvenog neuspeha u sukobu, a drugi je diskreditacija protivnika i pokušaj da mu se pažnja i snage razvuku ne bi li izgubili fokus.
NOVA BUČA: Uslovi koje ukrajinska strana postavlja pred UN i međunarodnu Agenciju za atomsku energiju očigledno pokazuju da je pitanje bezbednosti rada nuklearne elektrane samo povod da se ostvare prethodno navedeni ciljevi. Činjenica da je nuklearna elektrana radila bez ikakvih smetnji sve do napada koje su počele da izvode ukrajinske snage, nedvosmisleno potvrđuje prethodne stavove. U tom smislu nuklearka je „nova Buča”.
Dakle, stručnjaci kažu da, čak i u slučaju teške havarije na postrojenjima nuklearne elektrane, to ne bi bilo ravno upotrebi nuklearnog oružja, kako se pokušava predstaviti javnosti. Ali to ne znači da takav ishod ne treba izbeći po svaku cenu. Istovremeno, istrajavanje na optužbama ruskih snaga za napade je besmislen i neodrživ pokušaj.
Stoga se može pretpostaviti da ruska strana u krajnjem slučaju i neće dozvoliti bilo kakvu havariju, i to iz nekoliko razloga. Pre svega, ugrozili bi sopstvenu vojnu operaciju i stanovništvo u tom regionu. Nastao bi za njih dugoročan problem na prostoru sa kojeg ne nameravaju da odu, a koji ima poseban značaj za nesmetan život na Krimu. I to bar iz dva razloga: snabdevanje Krima vodom i uskraćivanje kopnene komunikacije. Dalje, elektrana predstavlja ključni objekat za snabdevanje električnom energijom regiona, a ujedno i izvor velikih prihoda od izvoza na okolna tržišta, primarno evropsko. Ovo poseban značaj ima u kontekstu već sada izuzetno izražene energetske krize. Već izgovorena pretnja o gašenju elektrane mogla bi biti početak kraja čitave kampanje, kao što je i svetska pažnja sa „masakra” u Buči nestala onog momenta kada su se tamo pojavili eksperti za ispitivanje slučaja.
PROBUDI ZMAJA: Poslednjih dana s više strana u svetu i to od pojedinaca čija se stručnost i obaveštenost ne mogu dovoditi u pitanje, čule su se procene da smo već ušli u period kada će zapad aktivirati što više kriznih žarišta širom sveta, gde god to mogu. Cilj je stvaranje što većeg haosa i zamešateljstva kako bi u takvim okolnostima lakše ostvarili svoje zamisli po ključnim pitanjima i usporili vlastiti pad. Ukoliko pojedinačni događaji i ne budu trenutno završeni u skladu s njihovim željama, njima bi se bavili naknadno.
U tom svetlu treba sagledavati i naizgled beznačajnu posetu kongresmenke Nensi Pelosi Tajvanu, posle čega su usledili događaji čiji dalji razvoj nije moguće predvideti i u koje mogu biti uvučeni i drugi akteri pored direktno zainteresovanih Kine i SAD. Dakle, Kina je došla na red mnogo brže nego što se očekivalo. Zato će i zajedničke vojne vežbe na istoku Rusije, u kojima će učestvovati Kina, Indija, Belorusija, Mongolija i Tadžikistan, a moguće i još neke države, postati mnogo više od unapred dogovorenih.
ŠMIT JE LJUT: Nedavni pokušaj nametanja i imenovanja Kristijana Šmita za visokog predstavnika u BiH, koji je sprečen doslednom politikom Rusije i Kine, predstavljao je u tom momentu kontinuitet politike zapada na Balkanu. Ali kada se ovaj događaj posmatra uz slanje dodatnog kontingenta britanske vojske na prostor BiH, a pre nekoliko dana i kontingenta Nemačke – uz najblaže rečeno skandalozno ponašanje Šmita na konferenciji za medije – može se bez dvoumljenja zaključiti da to predstavlja smišljeno produbljivanje i zaoštravanje krize na tom prostoru.
Poslednji događaji u vezi sa Kosovom i Metohijom takođe više izazivaju zabrinutosti nego što mogu da vode prihvatljivom rešenju. Gledajući dalje po svetu, možemo se samo pitati koja će sve žarišta biti ponovo otvorena.
Libija i njeni problemi su godinama daleko od rešenja. Sirija takođe nije završeno pitanje. Nakon povlačenja Amerikanaca iz Avganistana u prvi mah je izgledalo da se ta zemlja napokon kreće ka nekom obliku smirivanja i postizanja kakve-takve stabilnosti, ali poslednji izveštaji ukazuju da to nije tako. I region Kavkaza mnogo je bliži produbljivanju krize i eskalaciji nego smirivanju i konsolidaciji. Povlačenje iz Malija evropskih zemalja predvođenih Francuskom uz neubedljivo objašnjenje o političkim razilaženjima s novim rukovodstvom liči na povlačenje radi izbegavanja odgovornosti za buduće sukobe u tom regionu.
Ako zapad nije više u stanju da mnoge krize izvede u skladu sa svojim zamislima i potrebama, sposobnost da rasplamsa postojeće i otvori nove još nije izgubio.
Izvor: Biljana Mitrinović Rašević/Politika
