Инцидент са опсервацијом новопеченог цетињског градоначелника на тему односа локалне управе према Цркви, најбоље осликава у какву се замку/клопку ухватила екстремна идеологија црногорског национализма. Ударајући у добоше општег по-црногорчења и расрбљавања свега на простору државе Црне Горе, испоставља се да „добошари“ нијесу рачунали на реалност правне државе и демократског поретка.
То су постулати на којима почива свака држава па и ова о којој су „новокомите“ сањале, ретроактивно, још од 1918… Држава, макар била стварана на референдумској еуфорији и пост-референдимској пропаганди пуној мржње и историјских фалсификата, ипак кад-тад мора функционисати на принципима права и поштовања цивилизацијских норми. Наравно, уколико хоће да буде држава… Е ту се јавља проблем и клопка за ново-комите.
Јер, њихова улична халабука и фалсификаторска дрека разних „антена“ и „цдм-ова“ у директној су супротности са протоколом и поретком демократског друштва. У уређеној држави, наиме, ништа не значе етикете и идеолошке прозивке уколико нијесте припремљени за спровођење предвиђених процедура. То и јесте чвор преко кога се најприје саплео Ђукановић потурајући нам анти-уставни закон, којим је наводно хтио исправити „историјску неправду“ из 1918. Али авај, тај анти-закон био је у супротности са правним поретком државе и није се могао изборити ни за легалитет ни за легитимитет. Тако је квази-историјски фалсификат о „отимању“ и „вртању“ цркве пао пред налетом правних и демократских аргумената црногорске садашњости.
Слично је и са темом власништва над Цетињским манастиром. Упркос „гуслању“ о „цркви друге државе“ и „ђедовима који су зидали“ сеоске цркве, пред правном државом треба изнијети аргументе који су валидни у појмовном и врједносном систему катастара и надлежних судова, а не у прози Мија Поповића или колумнама Николаидиса.
И тако, вербална артиљерија и паролашка машинерија „новокомитских армада“ заглибила је и вергла у мјесту пред првим шалтерима и писарницама црногорских судова. Отуда, градоначелнику Цетиња и осталима који му личе по памети, не остаје ништа друго него да послије пушкарања са Крушевог ждријела и арлаукања Томпсонових блалада по цетињским улицама кажу да ће предузети „сва правна средства“ како би констатовали да нема ама баш никакве основе да се вјерски објекат води на цивилну градаку управу, у секуларној држави и у друштву чија историја такво нешто не памти.
Филип Драговић
