Поштовани читаоци пред нама су новогодишње светковине које по добром старом обичају почињу скијашким скоковима у четири чувена зимска скијашка центра. Онда слиједи одбројавање и најлуђа ноћ, и традиционална српска дилема да ли сарме да буду мрсне уз печење, или посне уз рибу? Послије тога чека нас Божић и „наша, права“ Нова година.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Али, да се вратим на ове четири скакаонице. Занимљива и сликовита манифестација која се одвија у срцу Европе, и која својом доступношћу путем Евровизије поодавно представља домаћи, породични догађај сваког од нас. Треба, наиме, наћи начина да се из старе пређе у нову годину. Успјешно, елегантно, са стилом. И оно што се каже: неповратно.
Е, па, управо залет са оне висине, одраз ногама са оне платформе, лет у неизвјесно и – доскок „телемарк“ на ону земљу коју си, до малоприје, гледао као далеку и недостижну. Не можемо, нити умијемо сви тако поскочити и полетјети, попут мајстора овога спорта, али можемо гледањем ових вјештина, добити надахнуће да са еланом и ако не побједничким, а оно бар такмичарским духом уђемо у зону оног новог, непредвидивог, непознатог, али истовремено оног што су Бог или нека виша сила припремили баш за нас.
Зато, храбро низ стрмину, не брините за дужину и коначан пласман, важан је и умјетнички дојам. А он битно зависи од става онога који креће у скок. Тј. у Нову годину.
До читања у сљедећем броју.
