„Одигравају се промене какве нису виђене последњих сто година“, рекао је кинески лидер Си Ђинпинг руском председнику Владимиру Путину прошлог месеца на крају своје посете Русији. „Хајдемо да изведемо ове промене заједно“. На ову опаску, руски лидер је одговорио „Слажем се“.
Ова наизглед импровизована али пажљиво оркестрирана сцена сажима исход посете Си Ђинпинга Русији и путању на коју су он и Путин поставили кинеско-руске односе. Сијева посета прошлог месеца била је прва и превасходна демонстрација јавне подршке руском лидеру који је заокупљен борбама. Но, кључни развој прилика одигравао се иза затворених врата, у личним разговорима, на којима су Си и Путин донели више важних одлука о одбрамбеној сарадњи и где су се по свој прилици сагласили о споразумима о наоружању који су можда јавни а можда и нису објављени.
Рат у Украјини и последичне западне санкције против Русије сузиле су кремаљске могућности и довели су руску економску и технолошку зависност од Кине на ниво без преседана.
Те промене дају Кини све снажније полуге утицаја у односима са Русијом. У исто време, нарушени кинески односи са САД учинили су Москву незаменљивим млађим партнером у пекиншком супротстављању Сједињеним Државама и њиховим савезницима. Кина нема других пријатеља који могу да дају већи допринос. И док Си припрема Кину за период продужене конфронтације са најмоћнијом државом на планети, потребна му је помоћ, са које год стране може да је прибави.
Пријатељ из далека
Више личности у Кинеској комунистичкој партији отворено заговарају да је потребно приближавање Русији, због онога што сматрају све непријатељскијом америчком политиком усмереном против кинеског успона. Кинески министар спољних послова Ћин Ганг рекао је кинеским државним медијима након путовања да је партнерство са Русијом веома важно у време када неке силе заговарају „хегемонизам, унилатерализам и протекционизам“ и док се понашају у складу са „хладноратовским поривима“ – што су све шифре Кинеске комунистичке партије за америчку политику према Кини.
Усредсређење на ове теме доста тога открива, и објашњава због чега је Си одлучио да оде и посети Путина лично, упркос неповољном утиску посете у тренутку када је Међународни кривични суд издао налог за хапшење руског лидера. Порука Сијеве посете је јасна: Кина види много користи од свог односа са Русијом, и наставиће да одржава ове односе на највишем нивоу, а западни критичари је неће одвратити од те намере.
Како би узвратио на све снажније америчке и европске критике да подржава Русију, Пекинг је предложио опсежну дипломатску акцију, коју је представио у документу објављеном 24. фебруара, на годишњицу руске инвазије на Украјину. У питању је дугачки списак тема о којима је Пекинг говорио током рата, укључујући поштовање територијалног интегритета држава и противљење унилатералним санкцијама. То што предлогу недостају детаљи о кључним питањима, као што су границе и одговорност за ратне злочине, није, са становишта Пекинга, мана већ предност. Пекингу је врло јасно да ни Кијев ни Москва нису у овом тренутку заинтересовани за разговоре, пошто обе стране желе да наставе борбе како би побољшали своје адуте у тренутку када буду сели за преговарачки сто. Кинески предлог није ништа друго до аранжирање Сијеве посете. Права дешавања одиграла су се иза сцене, у приватним разговорима између Путина и Сија.
Иза кулиса
На крају посете, Кремљ је објавио списак четрнаест документа које су потписали и Кина и Русија, укључујући две изјаве Сија и Путина. На први поглед, углавном су у питању меморандуми између министарстава од малог значаја; ниједан нови велики договор није представљен јавности. Али пажљивији поглед открива другачију ситуацију, ситуацију коју и Пекинг и Москва имају разлога да држе прикривеном од остатка света.
За разлику од уобичајене праксе, Кремљ није објавио списак званичника и истакнутијих бизнисмена присутних на састанку. Њихова имена могуће је разоткрити пажљивим прегледањем фотографија и снимака са самита и читањем изјава у кремаљској штампи које је дао Јуриј Ушаков, Путинов помоћник за спољне послове.
Пажљиви поглед открива да су више од половине Путиновог тима који је учествовао у првој рунди формалних разговора са Сијем чинили званичници директно укључени у руске оружане програме и руски свемирски програм. На списку су бивши председник Дмитриј Медведев, који је сада Путинов заступник у председничкој комисији за војно-индустријски комплекс; Сергеј Шојгу, министар одбране, Дмитриј Шугајев, који је на челу федералне службе за војно-техничку сарадњу; Јуриј Борисов, који води руску свемирску агенцију и који је до 2020. провео читаву деценију на челу руске оружане индустрије као помоћник министра одбране и председника владе; и Дмитриј Шерњишенко, заменик премијера који председава билатералном кинеско-руском међувладином комисијом и задужен је за науку и технологију у руској влади. Овој групи званичника поверен је главни задатак: да продубе одбрамбену сарадњу са Кином.
Иако ни Пекинг ни Москва нису објавили ниједан новопостигнути договор, доста тога указује да су Путинови и Сијеви тимови искористили мартовски састанак да усагласе одредбе нових одбрамбених споразума. Након њиховог прошлог састанка двојица лидера су приватно потписали документа о продаји наоружања и тек накнадно известили светску јавност.
У септембру 2014, на пример, након руске анексије Крима, Кремљ је продао ракетне системе земља-ваздух С–400 Кини, чиме је Кина постала први страни купац најнапредније руске против-ваздухопловне опреме. Међутим, тек после осам месеци објављена је садржина споразума, и то у интервјуу за Комерсант са Анатолијем Исајкиним, генералним директором Рособоронекспорта, главног руског произвођача наоружања. Након што је амерички Конгрес усвојио Акт о супротстављању америчким противницима путем санкција (Countering America’s Adversaries Through Sanctions Act) 2017, Москва и Пекинг су у потпуности престали да објављују податке о својим оружаним договорима. Овај амерички закон довео је до санкционисања Одељења за развој опреме кинеске војске и његовог челника, генерала Лија Шангфуа (који је у марту постављен за кинеског министра одбране). Путин ипак у ретким приликама помиње нове договоре, као што је то учинио 2019, када је објавио да Москва помаже развој кинеског система раног упозоравања на ракетну опасност, или 2021. када је објавио да Русија и Кина заједно развијају високотехнолошко наоружање.
Оружана веза
Кина се ослања на руску војну технику још од деведесетих година прошлог века, и Москва је била њен једини извор модерног страног наоружања након што су ЕУ и САД увеле ембарго после масакра на тргу Тјенанмен 1989. године. Током времена, како је напредовала сама кинеска војна индустрија, смањило се њено ослањање на друге земље. Пекинг сада може да самостално произведи модерно наоружање и има очигледну предност над Русијом у многим областима савремене војне технологије, укључујући дронове. Али да би подстакао сопствено истраживање, развој и производњу, Пекинг и даље прижељкује приступ руској технологији која се користи у системима земља-ваздух, моторима за борбене авионе и подводној борбеноој опреми која укључује подморнице и подводне дронове.
Пре десет година, Кремљ је оклевао да прода најновију војну технологију Кини. Москва је била забринута да би Кинези могли прибећи обрнутом инжењерингу и научити да самостално производе ову опрему. Додатну забринутост за Русију изазивала је идеја да наоружава моћну државу која се граничи са Сибиром и Далеким истоком, ретко насељеним и ресурсно богатим руским областима. Али проширење расцепа између Русије и Запада након анексије Крима 2014. променило је ову рачуницу. А након почетка општег рата у Украјини и последичног потпуног пуцања веза са Западом, Москви је остало мало избора осим да Кини продаје најнапреднију и најдрагоценију технологију.
Чак и пре рата, неки руски аналитичари кинеске одбрамбене индустрије заговарали су стварање заједничких пројеката, дељење технологије и заузимање места у кинеском војном ланцу снабдевања. То би, образлагали су, била најбоља шанса за модернизацију руске војне индустрије, а без тог напретка, брзи темпо кинеског истраживања и развоја би убрзо учинио руску технологију застарелом. Данас су таква гледишта постала општа места у Москви. Русија је такође започела отварање својих универзитета и научних института кинеским партнерима, као и интеграцију својих истраживачких установа са кинеским панданима. Хуавеј је, на пример, утростручио број истраживача у Русији услед кампање Вашингтона да ограничи глобални домашај кинеског технолошког гиганта.
Финансије и енергетика
Ни Пекинг ни Кина немају никакав интерес да објаве детаље било ког од приватних разговора одржаних током самита Си-Путин. Исто важи и за детаље које ће руске компаније добити бољи приступ кинеском финансијском систему – што је разлог због чега је Елвира Набиулина, гувернер руске централне банке, била важан учесник билатералних разговора. Овај приступ постао је критично важан за Кремљ, пошто Русија све више постаје зависна од Кине као свог главног извозног тржишта и важног извора за увоз високотехнолошких производа, те пошто је јуан постао најкоришћенија руска валута за намирење трговинских договора, штедњу и инвестиције.
Учешће шефова неких од највећих руских произвођача природних добара у преговорима указује да су Си и Путин такође разговарали о проширењу продаје руских природних ресурса Кини. Сада, међутим, Пекинг нема разлога да привлачи пажњу на ове договоре, како би избегао критике да обезбеђује готов новац за Путинов војни поход. У сваком случају, Пекинг себи може да приушти чекање, с обзиром да се однос моћи у овим дискретним преговорима мења у кинеску корист: Пекинг има много потенцијалних продаваца, укључујући традиционалне партнере на Блиском истоку и другде, док Русија има врло мало потенцијалних купаца.
На крају крајева, може се десити да Кремљ жели да објави садржај барем неких договора који су постигнути у марту, како би демонстрирао да су пронашли начин да компензују губитке које је изазвао престанак европског увоза руске нафте и смањење увоза руског гаса. Али Кина ће одлучити када и како ће бити потписани и објављени нови договори о трговини ресурсима. Русија нема другог избора него да стрпљиво чека и да се приклони тежњама свог много моћнијег суседа.
Незамењив партнер
Кинеско-руски однос постао је изузетно асиметричан, али није једностран. Кини је и даље потребна Москва јер Кремљ може да јој обезбеди неке јединствене услуге у време стратешког надметања између Кине и САД. Продаја најнапреднијег руског оружја и војне технологије, слободнији приступ руским научним талентима, и обиље руских природних ресурса – чије се снабдевање одвија преко сигурне копнене границе – чини Русију незаменљивим кинеским партнером. Русија такође остаје антиамерички оријентисана велика сила са сталним местом у Савету безбедности Уједињених нација – згодно је имати таквог пријатеља у свету у којем САД имају блиске везе са десетинама земаља у Европи и Индопацифику а Кина тек неколицину – уколико их уопште и има – правих пријатеља. Кинеске везе су у већој мери трансакционе, за разлику од дубљих савезништава која практикује Вашингтон.
Дакле Кина има висок ниво утицаја у Кремљу, али то не значи да има контролу. Донекле сличан однос постоји између Кине и Северне Кореје. Упркос великој зависности Пјонгјанга од Пекинга и заједничкој омрази према Сједињеним Државама, Кина не може у потпуности да контролише режим Кин Џонг Уна и потребан јој је пажљив приступ да би одржала блискост са Северном Корејом. Русији је позната оваква врста односа с обзиром на њен однос са Белорусијом где је Москва старији партнер, који може да притиска, наговара и приморава Минск – али не може да намеће своја решења о широком спектру питања.
Руска величина и моћ могу пружити Кремљу лажни осећај сигурности у тренутку када се упушта у асиметрични однос са Пекингом. Али дуготрајност овог односа, уколико се искључе непредвидиви велики поремећаји, зависиће од кинеске способности да усмерава ослабљену Русију. У наредним годинама Путинов режим ће морати да научи вештину од којих зависи опстанак млађих партнера широм света: како изградити однос са неким моћнијим од тебе.
Александар Габујев
Извор: Нови Стандард