Марин ле Пен нема непријатеља јачег од њеног презимена, с чиме се напокон суочила. Пеглање имиџа, које је започела још када је оца искључила из странке, донело јој је огроман успех, али је тек брисање династије с челне позиције у Националном окупљању може довести на место о којем њена породица сања пола века. Можда.
Марин ле Пен је одлучна да проба. Учинила је велику промену, иако козметичку, која би се 2027. могла показати пресудном да напокон освоји Јелисејску палату на изборима за председника на којима се Емануел Макрон више не може кандидовати. Наиме, она се повукла с челне позиције у странци и на своје место поставила младо, лепо, насмејано лице. Жордан Бардела је нови представник француске екстремне деснице. Модерна генерација националистe, која се пере од токсичног наслеђа расизма и антисемитизма највеће опозиционе партије, коју је као Национални фронт пре пола века основао Жан-Мари ле Пен. У то време, због његових скандалозних ставова, виђени политичари и председници нису ни хтели да седе с њим у истој просторији, а камоли да учествују у телевизијским дебатама.
Од тада се штошта променило. Између ставова власти и екстремно десничарске партије неретко се могу подвући паралеле. Марин ле Пен постала је највећа претња француској владајућој машинерији, којој се 2017. приближила чак у финалу председничких избора, да би ове године опет уздрмала Макронову позицију освојивши у финалном изборном циклусу чак 41,45 одсто подршке бирача. Политичарима није свеједно када седају с њом за дебатни сто, што гарантује узаврелу атмосферу у парламенту, први пут после дуго година, јер је Ле Пенова постигла и историјски, може се рећи породични и страначки успех, освајањем чак 89 места – што је десетоструко повећање и најбољи резултат икада у историји. Овакво нешто била је само пука машта њеног оца.
Марин има још једну врлину – свесна је свог ограничења. Јасно јој је да је њено презиме на челу партије, упркос свему што је остварила, терет у даљим успесима. Национално окупљање је у напону снаге, њихова лидерка се труди да их ослободи сваког баласта. Зато ће се њен глас убудуће чути, пре свега у парламенту, где је заправо и најпотребнија, а за то време ће двадесетседмогодишњи Бардела градити нови имиџ крајње десничарске странке. Привлачиће нове гласове младе генерације. Сурфоваће на таласу подршке странкама деснице широм Европе. Представљаће се националистом новог типа који нема ништа заједничко с усудом којим је партију жигосао оснивач Жан-Мари ле Пен. Марин жели да при помену њене партије, која би била достојна да сутра води државу, Французи избришу асоцијацију на ксенофобичне неонацистичке силе које бране Филипа Петена, шефа француске вишијевске владе која је сарађивала с нацистима у време окупације. Не жели више ни да мисле да ће уз њих Француска напустити ЕУ.
Упадљиво дотеран, у оделу кројеном по мери, млад и амбициозан, Жордан Бардела ће им рећи да је ту да се бори против повећаних трошкова живота и да брани душу француске културе, национално биће, темеље Француске. Појавом подсећа на Емануела Макрона, какав је актуелни председник био када се његово свеже лице појавило као контратежа излизаним политичарима социјалиста и републиканаца који су деценијама жонглирали на власти. Французи су их били сити, њихових испразних прича и елитистичких обећања. Макрон је деловао као неко ко ће освежити француску политику, баш као млађани Бардела сада.
Обраћајући се странци, Бардела је говорио како ће ујединити све оне који желе да врате Француску на прави пут. Присећао се свог одрастања у сиромашној породици италијанског порекла у предграђу Париза, тврдећи да ће бити пут ка опоравку, који је земљи потребан да одагна деценије грешака, резигнације и кукавичлука. Слаткоречив, али директан импресионира и своје непријатеље асертивношћу у дебатама. Када је екстремна десничарка Ђорђа Мелони узела власт у Италији, Бардели су зацаклиле очи. Изјавио је да ниједна претња не може зауставити демократију јер народ Европе диже главе и узима судбину у своје руке.
Извор: Љиљана Вујић/politika.rs
