На иницијативу покојног професора Александра Јовановића, прошле године је у оквиру поновљених издања Српске књижевне задруге, у дивот опреми, и о 130 година ове институције културе, објављено ново и допуњено издање поетске збирке Ивана В. Лалића „Писмо”, са песмама које Лалић није унео у прво. Предговор је, по рукописима Александра Јовановића, реконструисала и приредила проф. др Дуња Ранчић. Ово дело је представљено у Српској књижевној задрузи, а у разговору су учествовали Дуња Ранчић, Светлана Шеатовић и Драган Лакићевић. Одабране песме читале су глумице Јана Саламадић и Наташа Ласица.
Иначе, прво издање ове књиге штампано је у Колу о стогодишњици СКЗ-а 1992. године, тако да ово ново издање читамо 30 година после првог. Године 1993. „Писмо” је објављено у дивот издању.
– Збирка „Писмо” представља једну од најбољих, а вероватно и најбољу песничку књигу последње деценије 20. века. У томе су се сложили бројни критичари још пре 30 година, а сада са ове дистанце можемо рећи да је то и једна од најбољих песничких књига српске поезије 20. века. Иницијaтива професора Јовановића, у новембру 2021. године, само месец дана пре његове изненадне смрти, била је истински добар подухват. Брига професора Јовановића за дело Ивана В. Лалића била је стално у фокусу и на свим местима где је то било потребно у научном смислу и у улози особе која је заступала права породице после песникове смрти 1996. године. Др Дуња Ранчић је била асистент и близак сарадник професора Јовановића, па је њеним личним напорима овај важан културолошки и песнички подухват довршен – истакла је др Светлана Шеатовић.
У предговору Александра Јовановића, који употпуњује ово издање, посебно је истакнута Лалићева песма „Плава гробница”, као јединствено обраћање претходнику у српској поезији Милутину Бојићу. „Бојић је савременик догађаја о којима пева, он је непосредно гледао ужас; Лалић га сагледава посредно, али непосредно види исти пејзаж са седам деценија дугим историјским и песничким памћењем”, стоји у предговору професора Јовановића.
Драган Лакићевић, уредник и рецензент књиге „Писмо” Ивана В. Лалића из 1992. године, каже:
– Било је то јубиларно Коло којим је, између осталог, СКЗ обележила 100 година постојања уз 20 књига савремених живих аутора и научника, по позиву. Један од њих био је Иван В. Лалић. Међу позваним песницима били су и Десанка Максимовић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић и други. Као уредник за поезију, био сам први читалац збирке „Писмо”. Лалић је рекао да са нестрпљењем очекује моје мишљење. Рукопис сам читао с оловком у руци, али оловку нисам користио, јер је Лалић био не само одличан песник и преводилац поезије него и уредник првог реда, у Просвети, Нолиту, часопису „Књижевност”. Уместо паушалне оцене о рукопису, песнику сам рекао да ми цела збирка изгледа као каталог старинске библиотеке у којој су песме, строфе, катрени и сонети налик оним дубоким и дугачким фиокама са картончићима на којима су сигнатуре и подаци о књигама, па се тако стихови, строфе и песме могу извлачити и откривати њихови садржаји, и значења, елементи, мотиви, слике и мисаони искази, и поново враћати у ту симетрију и компактност књиге… Волео бих да то напишете, рекао је песник. Ускоро је књига штампана и постала књига године и књига деценије…
Извор: Политика
