Пише: Новица Ђурић
„Ја сам с балкона дозивао звезде. Лајао на себе. Пљувао по ликовима из подземља, замишљао како нас воде у тамницу…”, прича Буле без и једне гримасе на лицу. Попримаче столицу, хоће скоро на уво нешто да ми каже. Као да је по сриједи велика тајна, тихо ми вели: „Мораш да ме одвезеш у манастир Острог. Никада нисам био. Никада. Мислио сам и да нећу. Али се синоћ догоди чудо. Лежим, онако обучен, и видим на плафону како ми се врзмају неке чудне сенке. Покушавам да их распознам и тако заспах. У неко доба чујем, чујем како ме мајка дозива и говори: ’Буле,сине, иди у Острог. Ајде, сине, молим те. Послушај ме овај пут’. Ја вичем да нећу, а она понавља: ’Иди, сине, иди.’” „То те није звала мајка, то те звао Свети Василије. Нема шта ту да се размишља и прича. Идемо”, прекинух га у пола исказа.
„Стани! Стани!”, узвраћа.„Није лако мени прегрешном љубити ћивот Светог Василија и тражити опрост. Како? Како ја тамо? Мало је светлости у мом животу. Мало. Има ли ишта чему се нисам наругао? Веровах мало. Могу ли ја то и немој да ми говориш да идемо ако не мислиш да ја то могу!”
Шта сада?! Господе, шта год да кажем можда се огријешим. Ријечи молитве коју сваку ноћ изговарам прије него се сну предам изговорих у том трену: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилујме грешнога”. Понових молитву неколико пута. Прекрстих се. Виде Буле и рече: „Ти се то прекрсти. Нешто није у реду? Не иде ти се са мном… Реци, разумећу шта год да је посреди”. „Изговорих једну молитву за насгрешне и прегрешне. Тражих опрост. Ето,то је то”. Није ми било лако. Велика је то одговорност пред собом и Господом, јер како бих ја могао знати да ли некоможе цјеливати свеца или не? Полазим од увјерења да Господ искушава, прашта и благосиља и грешнике показујући им пут правде и доброчинства. Поред велике дилеме и забринутости, признајем, био сами поносаншто код Светог ВасилијаОстрошког водим великана, класика, најпревођенијег писца у оној ондашњој вељој Југославији – Миодрага Булатовића Булета.
Новица Ђурић: Миодраг Булатовић у Острогу (2)
Био сам поносан јер подједнако учествујем и свједочим један велики тренутак у животу човјека који је једном ријечју, у једном дану, свијету рекао „слободан си”. Махер који је предриблао све махере стварног и политичког подземља, писац-коцкар отвореног покера, шмекер који је предриблао краљеве, цареве, владаре, бизнисмене, писце, коцкаре, хвалисавце, лажове, богаташе, имућне и веселе, заљубљене пјесникиње… Шармер пристојних дама и оних лаког морала. Човјек који је освојио пола свијета „Црвеним пијетлом”, али не и своју Црну Гору. Човјек који је најавио људе – убице по свијету, који је видио црне птице над нашим светињама, једноставно – писац који је с лица и наличја освијетлио своја предсказања…
Човјек-сироче, гдје год да је живио, који је петокраку претворио у жабу, а себе громовито представио у вријеме када је олуја најављивала ураган у српскомнароду. Мислим како је најбоље прећутати његово ново инсистирање на одговору. Тишина ће довољно рећи.„Ћути”, кажем себи. Од доручка не би ништа.
Тек онако залогај или два, ни мрве више. Као да нам неко нареди, устасмо у исти мах и кренусмо према излазу ресторана. Испред хотела с осмјехом питам Булета идемо ли у Острог, нашта ће он рећи: „Нема нам друге”, ухвати ме за руку, стеже и настави, „Морам да идем код свеца, нешто ме страшно вуче. Осећам, ако се поклоним свецу добићу знак,стићи ће глас да ми је мајка опростила што пресекох њене молбе да је не остављам, да не одлазим из Бијелог Поља које носим као посебну емоцију иако сам тамо као дете осетио мирис очеве крви и са собом понео топлину његове руке. Идемо, идемо…”
Извор: Дневник, 21.7.2024.
