Пише: Атанас Ступар
Замислите да руски новинар напише текст под насловом „Што ради Пушкинов споменик на Пушкиновом тргу у Москви“ или италијански новинар текст „Што ради споменик Ђордану Бруну на тргу Ђордана Бруна у Риму“ или хрватски новинар текст „Што ради споменик Бану Јелачићу на тргу бана Јелачића у Загребу“….
То је исувише сулудо да би се могло и замислити. Јавно мњење би било згрануто самом могућношћу постављања тако глупог питања. Међутим Црна Гора по много чему слови као изузетак. У њој је све могуће. Недавно је у својим „идентитетским“ слуђеностима и патологији тзв. „слободног новинарства“ један црногорски портал објавио текст под насловом – Што ради Карађорђе у Карађорђевом парку у Подгорици.
Карађорђев парк се налази поред некадашњег хотела „Црна Гора“ који је промијенио име у хотел „Хилтон“. Карађорђевом парк краси скулптура Карађорђа дјело вајара Сретена Стојановића. Скулптура је постављена прије скоро 60 година, тачније 1968 године. Новинар се ужасава зашто је скулптура још увијек у парку иако није повезана са новом Црногорском државношћу изгласаној на референдуму 2006. године.
Нећемо се бавити чињеницом да су Срби своју скулптуру Карађорђа постављену испред Храма Светог Саве у Београду направили као одливак Карађорђа из Карађорђевог парка у Подгорици. Дакле, своје споменичко обиљежје су формирали на основу нашег споменичког наслеђа. Нећемо коментарисати ни резултате пописа по којима већински дио Црне Горе говори Карађорђевим језиком и баштини Карађорђево слободарство.
Не треба размишљати ни о томе хоће ли неки новинар у своме будућем квазипатриотском заносу препоручити бронзаном Карађорђу из Карађорђевог парка у Подгорици да се трактором пресели у Србију код свог бронзаног двојника. Не би се први пут суочили са споменицима избјеглицама. Не би био први пут ни да посматрамо споменике као жртве вандала и егзалтираног полит-патриотизама. Сјетимо се масовних рушења споменика у Источној Европи која никоме ништа добро нијесу донијела.
Прије неколико година у Подгорици која се на референдуму одрекла имена Титоград постављена је Титова биста. Сматрам да се чак ни о тој смијешној анахроној појави не треба изјашњавати иако је више него очигледно да идолопоклонство према добу једнопартизма и Титоизма и мржња према Карађорђевом устаничком слободарству синхронизовано дјелују у једном дијелу ЦГ друштва.
Уколико тако вулгарним националистичким испадима поклоните превише пажње правите услугу њиховим актерима. Популаришете идеје рушења споменика и протјеривања културе, језика и припадника једног аутохтоног народа што нас уводи у бурна времена. Зато је много једноставније на злурадо шовинистички текст контрадикторног наслова што ради Карађорђе у Карађорђевом парку гледати као на новинарску ступидарију типа contradictio in adjecto. Све би се могло завршити на томе да нам ти исти новинари не пробише уши фразама о антифашизму и мултикултурализму црногорског друштва која тобоже заговарају својим новинарством. Наравно овај текст се показује као сушта супротност и антифашизму и мултикултурализму и иоле озбиљнијем новинарству.
Очекујмо да ће у неком следећем налету антисрпства новинар написати текст у коме ће се запитати ко је дозволио нашем дрвећу да прави хладовину у парку непријатељског имена.
Можда ће под велом права на информисање и слободно изражавање својих „патриотских“ осјећања и тај могући текст попут овог већ објављеног о непожељном Карађорђу у свом хладовитом парку новинар завршити истом реченицом:
“Вјеровали или не – све је то пред нашим очима.”
Ту последњу реченицу из поменутог новинарског текста ваља преузети као цитат да би стварно видјели и дубоко се замислили над оним што се вјеровали или не дешава пред нашим очима са нашим споменичким наслеђем и новинарством које му се поткопало.
