Пише: Милован Урван
Постоје реченице које не треба објашњавати. Реченице којима није потребан никакав додатни контекст да би биле саморазумљиве. Ко ишта зна о спорту, а богами и о животу, савршено разумије ову: Мухамед Али, Диего Марадона, Новак Ђоковић.
И тачка.
Не зато што су то имена врхунских спортиста, него зато што сваки од њих носи један једноставан, али опасно снажан код: способност непристајања.
Мухамед Али није пристајао на рат, Марадона није пристајао да буде само „добро дијете“ великог фудбала, Ђоковић није пристајао да његов живот буде управљан споља, кроз центре локалне или глобалне политичке моћи.
Медији, међутим, не воле непристајање. Таблоиди воле упрошћене слике, а у јавности је лакше продати сензацију него аутентичност. Тако је један од њих, не тако давно, назвао Новака Ђоковића „пропалим тенисером“. Једна реченица која је дизајнирана да затамни све оно што овај спортиста заиста јесте.
С друге стране, неки „велики медији“ — РТС међу њима — у својим интерпретацијама, чини се са сличном мотивацијом, освјежавају публику статистиком: „Четврти тенисер свијета слетео је у Сарајево…“. На први поглед, само чињеница. Али у медијској култури у којој се свако понижење продаје као прича, овај апостроф добија нијансу потцјењивања. Још један инструмент јавног мишљења који може ућуткати, умјесто да информише.
Ако имаш очи да видиш, видиш. Ако имаш уши да чујеш, чујеш. И између редова медијских конструкција, између таблоидних квалификација и статистичких заглавља, јасно се види нешто што ни један наслов не може да сакрије: непристајање, аутентичност, карактер.
Дочим, ко нема ни очи, ни уши, ни воље да побиједи своју маленкост — тај остаје малецни створ који живи од сервилности, који сваки здрав уд проглашава сметњом и који, кад му се понуди истина, само спушта поглед са стране.
Ово је лекција која важи и за спорт, и за медије, и за живот: слике могу бити илузије, антислике могу бити и поруке. Али оно што није илузија — јесте истина о човјеку који не пристаје.
