Пише: Владан Алимпијевић
Европска унија је у децембру, после година натезања, а под притиском деснице, постигла кључне политичке договоре о реформи миграционе и азилантске политике, које циљају смањење илегалних улазака и убрзавање повратка особа без права на боравак. У Бриселу је утврђена листа „сигурних земаља порекла“, стандардизовани су поступци одбацивања захтева за азил, и договорено оснивање кампова за повратак нежељених избеглица, по могућности ван Европског континента. Пакт о миграцијама и азилу примењиваће се од јуна 2026.
Када су министри унутрашњих послова ЕУ овог месеца изашли пред камере у Бриселу, порука је била јасна и пажљиво упакована: Европа поново преузима контролу над миграцијама. Иза те реченице, међутим, стоји најдубља промена азилне политике Уније у последњих двадесет година, промена која илегалну миграцију третира пре свега као проблем безбедности и управљања, а тек онда као хуманитарно питање.
Одлуке донете у децембру представљају завршни политички печат на Пакт о миграцијама и азилу, чија пуна примена почиње средином 2026. године. И док званичници говоре о „равнотежи између хуманости и контроле“, критичари упозоравају да се клатно опасно нагнуло ка затварању сличном оном које у САД заговара председник Трамп.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Четврти дио)
Европска десница у водећим земљама ЕУ и владе неколико држава на истоку континента (Мађарска, Словачка, Пољска) већ деценијама у јавности, не баш суптилно, одашиљу слику о људима друге вере и друге боје коже из Азије и Африке, који ће у десетинама милиона да преплаве европско „острво благостања“. Либерални европски политичари су се дуго опирали том наративу, мада су давно одустали од добродошлице коју је избеглицама из Сирије пре десет година пожелела тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел.
Иако број илегалних миграната са других континената после рекордне 2015. осцилира, људи и даље покушавају да стигну до Европе. Са преко 8.000 жртава на том путу, прошла година држи неславни рекорд.
Миграције више нису изузетак него глобална константа. Ратови, климатске промене, економске неједнакости, демографски пад богатих земаља и политичка нестабилност у земљама порекла покрећу милионе људи. Али оно што се данас мења није број људи који прелазе границе, већ начин на који државе замишљају да функционишу свет, права и слободе, као и саму суштину међународних обавеза. У центру овог преокрета је Европска унија, спремна да средином 2026. почне са применом најдрастичнијег пакета миграционе политике.
Политика протеривања
Суштина нове политике је промена приоритета: мерило успеха више није заштита избеглица, већ стопа повратка. Према подацима Европске комисије, мање од 30 одсто особа које добију налог за напуштање ЕУ заиста буде депортовано. Нова правила имају један циљ – да тај проценат драматично порасте.
Иза дипломатских формулација и бирократских фраза крије се фундаментална промена у начину на који ЕУ гледа на људе који прелазе њене границе ван редовних канала. Из права на азил, то постаје управљање уласком и, пре свега, управљање протеривањем. Ово није само правни преокрет, већ је то политика фокусирана на контролу и одвраћање, а не на заштиту најугроженијих.
Европска унија се бори само против илегалних миграната, каже за НИН Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила. „Земљама ЕУ је потребна радна снага миграната, али није јој потребна ирегуларна миграција. Огроман број људи су стручна и квалификована радна снага, постоји потреба и за нижеквалификованим професијама. Они су врло брзо укључени у тржиште рада и дан-данас много доприносе развоју немачке економије, на пример. Исто тако је и са Украјинцима, које не треба одвајати из овог проблема, јер су и они кад су дошли такође подстакли немачко тржиште радне снаге и унапредили га. Тако да економски аргументи овде не стоје, и оно што су главни аргументи јесу нетолеранција екстремиста, тензија у локалу, социјални проблеми који постоје, питање безбедности везано за суштински питање прихвата и организације“, каже Ђуровић.
Деловање крајње деснице имало је деценијама за циљ да подигне страх и предрасуде у локалним срединама
„Али ту треба бити искрен, у водећим земљама ЕУ, као што је Немачка, појединачни инциденти и неуспешна интеграција великог броја људи у кратком временском периоду такође су били окидач за садашње стање. Кад ви дођете у ту ситуацију да имате велику забринутост грађана поводом питања избеглица, ви као политичар гледате да се прилагодите наративу, гледате да на том таласу незадовољства покушате нешто да остварите, а нико се не суочава и не супротставља тим предрасудама и том наративу. Дугорочно нема просперитета на овом наративу, јер миграција функционише као глобални феномен. Људи долазе зато што су угрожени ратом и другим разлозима и тврде мере које се предузимају, нажалост, не могу да реше ово питање на начин како се обећава“, каже Ђуровић.
А Украјинци могу
Пример избеглица из Украјине показује да држава, када хоће, увек може, па и да нађе довољно смештајних капацитета, новца и радних места. За разлику од 2015, када је милион избеглица из Сирије прошло само кроз Балкан, и кад се водила велика полемика ко ће да их прими у ЕУ, из Украјине је за само месец дана пристигло преко 8 милиона људи, али се није поставило питање солидарности и прихватања.
„То је другачији став, другачији критеријум. Иако се ради о људима који беже из истих разлога, не могу да кажем да ли је то расизам. То је ствар политике. Ради се о људима који су културолошки, историјски, по језику и религији ближи, и онда се брже постигне друштвена сагласност. Проблем је у интеграцији, у различитом верском, политичком и историјском контексту. И зато не могу да коментаришем да ли је различит став према европским и азијским избеглицама расизам или не“, каже Ђуровић.
Често се наглашава да имиграција може да послужи као алат у политици, као нека врста специфичног оружја. Годину дана пре рата у Украјини, из Белорусије су људи долазили у Пољску, а превожени су из Ирака, са других дестинација авионима до Русије и Белорусије. Ти су људи спречавани жицама и оружјем да уђу у ЕУ. Избеглице се у новој политици ЕУ третирају као безбедносна претња иако из те популације није регистрован скоро ниједан терористички напад, осим индивидуалних инцидената, често са трагичним последицама
Немогућ повратак
Илегалних избеглица у Европи има између 2,2 до 3 милиона. Значи њихов повратак би коштао 22 до 23 милијарде евра. Али организовати повратак подразумева и земљу спремну да прихвати људе, и политичку сагласност, и техничке услове, и поштовање процедура.
И данас и у будућности напори да се врати велики број људи из Европе су нереални и готово немогући.
То потврђује и Радош Ђуровић:
„Враћање људи авионским чартер летовима је просто неефикасно и немогуће. И до сада се то показало врло спорно, јер многе земље не сарађују, не прихватају те људе. Ту постоји проблем утврђивања њихових идентитета, постоји проблем скупих чартера, многи други проблеми. То није уродило плодом и то је оно са чим се Европа суочавала и раније, да не може ефикасно да реализује депортације.“
Сада су европске бирократе и политичари смислили да избеглице избаце било где. На Балкану постоји интересовање неких земаља да добију финансијску, политичку, геополитичку или другу корист тиме што би ушли у овакве споразуме о мигрантима. Да ли ће Србија то хтети, зависиће од власти у Београду.
У Бриселу, имајући у виду да је то веома близу Европској унији, ипак не сматрају да би Балкан требало да буде место где би се правили центри за повратак. После неуспелог експеримента пребацивања миграната из Италије у Албанију, најчешће се говори о земљама око Медитерана, пре свега о Северној Африци и Блиском истоку.
Један европски посланик, који је желео да остане анониман, како преноси сајт „Политико“, описао је преговоре који су довели до Пакта о миграцијама и азилу као „тренутак када је прагматизам постао параван за безбедносну логику која не узима у обзир животе људи“. Тај коментар одсликава напетост између онога што званичници називају „ефикасним управљањем границама“ и онога што многи бранитељи људских права виде као регрес у основним међународним обавезама.
Мере
Децембар је донео три кључне политичке одлуке које мењају суштину система: договор о јединственој ЕУ листи „сигурних земаља порекла“, што значи да ће држављани тих земаља готово аутоматски бити сматрани кандидатима за одбијање азила, уз убрзану процедуру.
Договорени су јачање и стандардизација граничних процедура, по којима ће људи који нерегуларно улазе у ЕУ моћи да буду задржани у затвореним или полузатвореним центрима на граници док се њихов захтев обрађује, често у року од неколико недеља.
Политички најосетљивији је договор о отварању центара за смештај одбијених тражилаца азила у трећим земљама, ван територије ЕУ, пре њиховог повратка у земљу порекла. Званично, реч је о „пилот-моделима“. Незванично, многе дипломате признају да је ово одговор на притисак крајње деснице пред изборе за Европски парламент.
Критике без одјека
Више од 50 невладиних организација, укључујући Међународни комитет за спасавање (ИРЦ), Амнести интернешенел и Дански савет за избеглице, јавно су упозориле да предложене промене „слабе приступ азилу у Европи, деградирају права људи и повећавају ризик од повратка у опасне услове“. Према изјави Амнести интернешенела, „ове промене слабе приступ азилу, умањују права људи и повећавају ризик од повратка и арбитрарних притвора у трећим земљама – посебно с обзиром на немогућност ЕУ да надзире поштовање људских права у партнерским земљама.“
Мерон Амеха Кникман из ИРЦ-а наглашава:
„У тренутку када три од четири расељене особе широм света живе у земљама са ниским или средњим приходима, ЕУ има одговорност да покаже више солидарности… а не да истражује све окрутније начине да депортује људе у земље где им прети насиље, искоришћавање и злостављање.“
Неки су критичари ишли и корак даље. У извештају Хјуман рајтс воча о стању људских права у Европској унији наглашава се да “постоји јаз између реторике ЕУ о људским правима и често неадекватних, па чак и злостављачких пракси држава чланица, посебно у политици миграција и азила”.
Подаци из последњих 11 година показују да се ЕУ не суочава са континуираним растом миграција, већ са цикличним таласима, снажно условљеним геополитичким кризама изазваним сопственим политичким одлукама. Кључно питање за избегличку политику ЕУ није како смањити број долазака, већ како управљати неизбежним осцилацијама без слома система и политичке радикализације.
И док се бирократски оквир у Бриселу урушава, социјални и политички импулс који стоји иза реформе не долази ниоткуда. Европске владе суочене су са растућим притиском домаћих бирача и екстремно десних партија које миграцију виде као егзистенцијалну претњу. У том политичком контексту, брзина депортација и делегирање одговорности постају пожељна мерила успеха, чак и када нема јасних механизама који гарантују правичност или безбедност онима који су одбијени.
Резултат је парадоксалан. Европска унија, која се декларативно залаже за људска права, све више институционализује праксу која их ограничава. Док се повратак оних без статуса убрзава и стандардизује, права на жалбу, приступ правди и темељна процена ризика сведени су на минимум. То је систем који, гледајући у бројке и тајминг, смањује „притисцима подложне токове“ и постаје хладан према индивидуалним људским причама.
За десетине хиљада људи који свакодневно прелазе границе, чекају у претрпаним центрима или се суочавају са одбијањем њихових захтева без пуне процене ризика, ова реформа није далека политика. То су одлуке које могу да значе разлику између заштите и враћања у опасност, између права на живот и живота у правном лимбу.
Док Европа инсистира на „преузимању контроле над миграцијом“, питање које остаје је: чија контрола и по коју цену?
Извор: НИН
