Тони Морисон је 1993. добила Нобелову награду за књижевност, где је у образложењу наведено да је она лауреаткиња „која у романима обележеним визионарском снагом и поетском изражајношћу даје живот једном суштинском аспекту америчке стварности.” Почетком децембра исте године одржала је Нобелово предавање у Стокхолму, које традиционално држе сви добитници и добитнице ове награде.
* * *
„Некада давно била једна старица. Слепа, али мудра.” Или је то био старац? Можда гуру. Или гриот који смирује немирну децу. Ову причу, или неку сасвим сличну, чула сам у предањима различитих култура.
„Некада давно живела је једна стара жена. Слепа. Мудра.”
У верзији коју ја знам та жена је ћерка робова, црнкиња, Американка, и живи сама у малој кући изван града. Њена мудрост је неупоредива и неупитна. Међу својим људима она је и закон и његов преступ. Поштовање које јој се указује и страхопоштовање које изазива превазилазе њен комшилук и допиру до удаљених места; до града у којем је проницљивост сеоских пророка извор велике забаве.
Једног дана жену посећују млади људи који као да су решени да оспоре њену видовитост и разоткрију је као варалицу за какву је сматрају. Њихов план је једноставан: улазе у њену кућу и постављају јој питање чији одговор зависи искључиво од разлике између ње и њих, разлике коју они доживљавају као дубок недостатак: њеног слепила. Стају пред њу, а један од њих каже: „Старице, у руци држим птицу. Реци ми да ли је жива или мртва.”
Она не одговара, и питање се понавља. „Да ли је птица коју држим жива или мртва?”
Она и даље не одговара. Слепа је и не може да види своје посетиоце, а камоли оно што држе у рукама. Не зна њихову боју коже, пол ни порекло. Зна само њихов мотив.
Тишина старе жене траје толико дуго да млади људи једва обуздавају смех.
Најзад она проговара, а њен глас је благ, али строг. „Не знам”, каже. „Не знам да ли је птица коју држиш мртва или жива, али знам да је у твојим рукама. У твојим је рукама.”
Њен одговор може да значи: ако је мртва, или си је такву нашао или си је убио. Ако је жива, још увек можеш да је убијеш. Хоће ли остати жива, то је твоја одлука. Како год било, одговорност је твоја.
Због разметања својом моћи и њеном немоћи, млади посетиоци бивају укорени; речено им је да су одговорни не само за чин поруге већ и за мали живот жртвован да би се тај циљ постигао. Слепа жена скреће пажњу са тврдњи о моћи на средство помоћу којег се та моћ спроводи.
Размишљање о томе шта би (осим свог крхког тела) та птица у руци могла да представља одувек ме је привлачило, али нарочито сада, док мислим о послу којим се бавим и који ме је довео пред вас. Зато бирам да птицу читам као језик, а жену као искусну списатељицу. Она брине о томе како се језик којим сања, који јој је дат рођењем, употребљава, ставља у службу, па чак и ускраћује ради одређених подлих циљева. Као списатељица, она о језику размишља делом као о систему, делом као о живом бићу над којим имамо извесну контролу, али пре свега као о делању – о чину који има последице. Зато питање које јој деца постављају: „Да ли је жив или мртав?” није нестварно, јер она језик сматра подложним смрти, брисању; свакако угроженим и спасивим једино напором воље. Верује да, ако је птица у рукама њених посетилаца мртва, чувари сносе одговорност за леш. За њу мртав језик није само онај који се више не говори или не пише, већ и онај укочени језик задовољан сопственом парализом. Попут језика државе – цензурисаног и цензуришућег. Немилосрдан у својим надзорним дужностима, он нема другу жељу ни сврху осим да одржава слободни простор сопственог опојног нарцизма, сопствене искључивости и доминације. Ма колико био на издисају, није без учинка, јер активно спутава разум, кочи савест, потискује људски потенцијал. Непријемчив за пропитивање, не може да обликује нити да поднесе нове идеје, да уобличи другачије мисли, исприча другу причу, испуни збуњујуће тишине. Службени језик, искован да озакони незнање и сачува привилегију, налик је оклопу углачаном до заслепљујућег сјаја, љуштури коју је витез одавно напустио. Ипак, ту је: нем, предаторски, сентименталан. Буди страхопоштовање код школске деце, пружа заклон деспотима, призива лажна сећања на стабилност и склад у јавности.
Уверена је да, када језик умире – из немара, запуштености, равнодушности и одсуства поштовања, или када бива убијен декретом – за његову пропаст не одговара само она сама, већ и сви његови корисници и ствараоци. У њеној земљи деца су одгризала сопствене језике и уместо њих користила метке да опонашају гласове безгласних, гласове онеспособљених и онеспособљавајућег језика, језика који су одрасли потпуно напустили као средство за хватање укоштац са смислом, за пружање смерница или изражавање љубави. Али она зна да самоубиство језика није избор само деце. Оно је уобичајено и међу инфантилним шефовима држава и трговцима моћи, чији испражњени језик лишава њих самих приступа ономе што је остало од њихових људских нагона, јер говоре само онима који слушају – или да би изнудили послушност.
Систематска пљачка језика препознаје се по склоности његових корисника да се одрекну његове нијансиране, сложене, породиљске улоге у корист претње и потчињавања. Репресивни језик не само да представља насиље – он јесте насиље; не само да приказује границе знања – он знање ограничава. Било да је реч о замагљујућем државном језику или о лажном језику безумних медија; о гордом, али окошталом академском језику или о језику науке вођеног робом; о злонамерном језику права без етике, или о језику осмишљеном да отуђи мањине, скривајући своју расистичку пљачку иза књижевне досетке – такав језик мора бити одбачен, измењен и разоткривен. То је језик који пије крв, сиса рањивости, подвлачи своје фашистичке чизме под кринолине пристојности и патриотизма док неумољиво корача ка крајњој рачуници и испражњеном уму. Сексистички језик, расистички језик, теистички језик – сви су они типични за полицијске језике господарења и не могу, не допуштају, не подстичу ново знање нити узајамну размену идеја.
Старица је веома свесна да неће својим речима убедити ниједног интелектуалног плаћеника, ниједног незаситог диктатора, ниједног поткупљивог политичара или демагога, својим мислима неће убедити ниједног лажног новинара. Постоји и постојаће хушкачки језик који држи грађане наоружанима и наоружава их; убијене и оне који убијају у тржним центрима, судницама, поштама, на игралиштима, у спаваћим собама и булеварима; узбудљив, комеморативни језик који прикрива тугу и расипање бесмислене смрти. Још ће бити дипломатског језика који оправдава силовање, мучење, атентате. Биће још заводљивог, мутираног језика осмишљеног да задави жене, да им напуни грла попут товљених гусака њиховим сопственим неизрецивим, преступничким речима; биће још језика надзора прерушеног у истраживање; политике и историје прорачунатих да патњу милиона учине немом; језика улепшаног да опије незадовољне и унесрећене и наведе их да насрну на своје суседе; охолог псеудоемпиријског језика скованог да креативне људе затвори у кавезе инфериорности и безнађа.
Књижевност сведочења Варлама Шаламова – о књизи Душана Опачића
Испод елоквенције, гламура, научних асоцијација, ма колико узбудљив или заводљив био, срце таквог језика копни – или можда уопште не куца – ако је птица већ мртва.
Размишљала је о томе каква је могла бити интелектуална историја било које дисциплине да није истрајавала у, или била присиљена на, расипање времена и живота које су захтевала оправдавања и представе доминације – смртоносни дискурси искључења који блокирају приступ сазнању и онима који искључују и онима који су искључени.
Уобичајено тумачење приче о Кули вавилонској јесте да је њен пад био несрећа. Да су расејаност или тежина мноштва језика довеле до неуспешности њене архитектуре. Да би један монолитан језик убрзао градњу и да би небо било досегнуто. Чије небо, пита се она? И какво? Можда је достизање Раја било преурањено, помало брзоплето ако нико није могао да одвоји време да разуме друге језике, друга гледишта, друге наративе. Да јесу, небо које су замишљали можда би пронашли под сопственим ногама. Сложено, захтевно, да – али поглед на рај као на живот, а не рај као пост-живот.
Она не би желела да њени млади посетиоци оду с утиском да језик треба на силу одржавати у животу само ради његовог пуког опстанка. Виталност језика лежи у његовој способности да оцрта стварне, замишљене и могуће животе својих говорника, читалаца, писаца. Иако понекад своју равнотежу налази у померању искуства, он није његова замена. Он се извија ка месту на којем би смисао могао да пребива. Када је председник Сједињених Држава размишљао о гробљу у које се његова земља претворила и рекао: „Свет ће мало марити и дуго се неће сећати онога што овде кажемо. Али никада неће заборавити оно што су овде учинили”, те једноставне речи узбудљиве су у својој живототворној снази јер су одбиле да сажму стварност 600.000 мртвих у катаклизмичком расном рату. Одбијајући да монументализује, презревши „последњу реч”, прецизно „сумирање”, признајући „нашу слабу моћ да додајемо или одузимамо”, његове речи исказују поштовање према неухватљивости живота који оплакују. То поштовање је покреће – то признање да језик никада не може једном заувек дорасти животу. Нити би требало. Језик никада не може „установљавати” ропство, геноцид, рат. Нити би смео да жуди за охолошћу да то може. Његова снага, његова лепота, лежи у досезању неизрецивог.
Било да је раскошан или суздржан, да копа, разара или одбија да посвећује; било да се грохотом смеје или је крик без азбуке, одабрана реч, изабрана тишина, нетакнути језик хрли ка знању, а не ка његовом уништењу. Али ко не зна за књижевност забрањену зато што поставља питања; дискредитовану јер је критичка; избрисану јер је другачија? И колико их се згражава при помисли на језик који сам себе разара?
Рад на речима је узвишен, мисли она, јер је стваралачки; он производи смисао који нам обезбеђује наше разлике, наше људске разлике – нешто по чему се разликујемо од свих других облика живота.
Умиремо. То може бити смисао живота. Али ми чинимо језик. То може бити мера наших живота.
„Некада давно…” – посетиоци постављају старици питање. Ко су та деца? Шта су понела из тог сусрета? Шта су чула у оним завршним речима: „Птица је у вашим рукама”? Реченицу која упућује на могућност или ону која спушта засун? Можда су чула: „То није мој проблем. Стара сам, жена, црна, слепа. Мудрост коју сада имам састоји се у томе да знам да вам не могу помоћи. Будућност језика је ваша.”
Они стоје ту. А шта ако им у рукама није било ништа? Шта ако је посета била само смицалица, трик да би им се неко обратио, да би их неко схватио озбиљно као што никад раније није? Прилика да прекину, да наруше свет одраслих, његову измаглицу говора о њима, за њих, али никада њима? Улог су била хитна питања, укључујући и оно које су поставили: „Да ли је птица коју држимо жива или мртва?” Можда је питање заправо гласило: „Може ли нам неко рећи шта је живот? Шта је смрт?” Никаква смицалица; никаква лакрдија. Једноставно питање достојно пажње мудре особе. Старе особе. А ако стари и мудри, који су живели и суочили се са смрћу, не могу да опишу ни једно ни друго, ко може?
Али она то не чини; чува своју тајну; своје добро мишљење о себи; своје загонетне изреке; своју уметност без обавезе. Држи одстојање, намеће га и повлачи се у јединственост изолације, у софистицирани, привилеговани простор.
Ништа, ниједна реч не следи након њене изјави о преносу одговорности. Та тишина је дубока, дубља од значења доступног у речима које је изговорила. Подрхтава, та тишина, и деца је, изнервирана, испуњавају језиком смишљеним у тренутку.
„Зар нема говора”, питају је, „нема речи које нам можете дати да нам помогну да се пробијемо кроз ваш досије неуспеха? Кроз образовање које сте нам управо пружили, а које уопште није образовање, јер пажљиво мотримо и на оно што сте учинили и на оно што сте рекли? На баријеру коју сте подигли између великодушности и мудрости?”
„Немамо птицу у рукама, ни живу ни мртву. Имамо само вас и наше важно питање. Да ли је то ништа у нашим рукама нешто са чиме не можете да се суочите, чак ни да наслутите? Зар се не сећате младости, када је језик био магија без значења? Када оно што сте могли да кажете није могло и да има значење? Када је невидљиво било оно што је машта настојала да види? Када су питања и захтеви за одговорима горели тако снажно да сте дрхтали од беса што не знате?”
„Зар морамо започети свест битком коју су хероине и хероји попут вас већ водили и изгубили, остављајући нам у рукама само оно за шта сте ви замислили да је ту? Ваш одговор је вешт, али та вештина нас доводи у непријатност – а требало би и вас. Ваш одговор је непристојан у свом самодопадном слављењу. Сценарио скројен за телевизију који нема смисла ако у нашим рукама нема ничега.”
„Зашто нисте посегнули, дотакли нас својим меким прстима, одложили звучну досетку, лекцију, док нисте сазнали ко смо? Да ли сте толико презрели наш трик, наш начин делања, да нисте могли да видите како смо збуњени у покушају да привучемо вашу пажњу? Млади смо. Незрели. Цео наш кратак живот слушамо да морамо бити одговорни. Шта то уопште значи у катастрофи у коју се овај свет претворио; где, како је један песник рекао, „ништа не треба разоткривати јер је већ огољено”? Наше наслеђе је поруга. Желите да имамо ваше старе, празне очи и да видимо само окрутност и осредњост. Мислите ли да смо толико глупи да изнова и изнова криво заклињемо сами себе фикцијом нације? Како се усуђујете да нам говорите о дужности док стојимо до појаса у отрову ваше прошлости?”
„Обезвређујете нас и обезвређујете птицу које нема у нашим рукама. Зар нема никаквог контекста за наше животе? Никакве песме, никакве књижевности, ниједне песме пуне витамина, никакве историје повезане с искуством коју бисте могли да нам предате да би нам наши почеци били снажни? Ви сте одрасла особа. Она стара, она мудра. Престаните да мислите на то како да сачувате образ. Мислите на наше животе и испричајте нам свој свет, онакав какав је само ваш. Измислите причу. Приповедање је радикално – оно нас ствара у самом тренутку у којем настаје. Нећемо вас кривити ако ваш домет надмаши ваше могућности; ако љубав тако запали ваше речи да изгоре и не остане ништа осим њихове жеге. Или ако, са суздржаношћу руку хирурга, ваше речи зашију само она места на којима би крв могла потећи. Знамо да то никада не можете учинити како треба – једном заувек. Страст никада није довољна; као ни умеће. Али покушајте. Због нас и због себе заборавите своје име на улици; реците нам шта је свет био за вас на мрачним местима и на светлу. Немојте нам говорити у шта да верујемо, чега да се бојимо. Покажите нам широку сукњу вере и шав који пара копрену страха. Ви, старице, благословена слепилом, можете говорити језиком који нам каже оно што само језик може: како да видимо без слика. Само језик нас штити од страве ствари без имена. Сам језик је медитација.”
„Реците нам шта значи бити жена, да бисмо знали шта значи бити мушкарац. Шта се креће по ивици. Шта значи немати дом на овом месту. Бити отргнут од онога што си познавао. Шта значи живети на рубу градова који не подносе твоје присуство.”
„Реците нам о бродовима враћеним с обала на Ускрс, о плаценти у пољу. Реците нам о колима пуним робова, како су певали тако тихо да им се дах није разликовао од пахуља које падају. Како су по погрбљености најближег рамена знали да ће следеће заустављање бити последње. Како су, са рукама склопљеним над сопственим полом, мислили на топлоту, па на сунце. Подизали лица као да је ту, надохват. Окретали се као да је ту, надохват. Заустављају се пред крчмом. Кочијаш и његов помоћник улазе с лампом, остављајући их да у мраку тихо брује. Коњска пара куља у снег под копитама, а њено шиштање и топљење буде завист промрзлих робова.”
„Врата крчме се отварају: девојка и младић излазе из светлости. Пењу се на кола. Младић ће за три године носити пушку, али сада носи лампу и крчаг топле јабуковаче. Додају се од уста до уста. Девојка га нуди хлебом, комадима меса и још по нечим: поглед у очи онога коме служи. Једна порција за сваког мушкарца, две за сваку жену. И поглед. Они узвраћају поглед. Следеће заустављање биће њихово последње. Али не ово. Ово је загрејано.”
Поново завлада тишина када деца заврше, све док је жена не пресече.
„Најзад”, каже она, „сада вам верујем. Верујем вам с птицом које нема у вашим рукама, јер сте је заиста ухватили. Погледајте. Како је лепо ово што смо учинили – заједно.”
Извор: Nobelprize.org
Превод: Данило Лучић/Глиф
