Пише: Мића Вујичић
Пред задивљеним погледом свог сина, родитељи сваке вечери плешу уз класик Нине Симон. Отуда наслов романа Оливијеа Бурдоа Очекујући Мистер Боџенглса, објављеног у издавачкој кући Дерета, у преводу Весне Цакељић.
Заправо, отац и мајка, с навиком да се ословљавају другим именом (Маргарета, Жорж, Жоржета, Мис Либерти), не прихватају реалност, већ свакодневно играју низ игара, не би ли живот учинили интересантнијим. Постер Клода Франсоа у шљаштећем оделу претварају у пикадо таблу јер мисле да фалшира. Чувени поп певач преминуо је 1978. од струјног удара – сазнајемо у фусноти – пробајући да промени сијалицу у купатилу, а да не изађе из пуне каде.
Такође, обарају тркачке рекорде у дугачком ходнику стана, такмиче се у прављењу колутова дима. Исписују дете из школе, честитају му што је постао најмлађи пензионер, па га сами образују. Дечак приповеда: „За математику су ме прерушавали наруквицама, огрлицама, прстењем, које су ме терали да бројим за сабирање, а онда су ме терали да све скинем до гаћа за одузимање. То су звали „стриптиз бројева“…
Чим смо срели Оливијеа Бурдоа у Француском институту, на Молијеровим данима, у друштву преводитељке Соње Филиповић, саопштили смо да се свет његове фикције преселио у биографију. Као када одгледате изузетан филм, па гуглате о глумцу, разочарани што се све завршило са одјавном шпицом.
Наш саговорник рођен је у 1980. у Нанту, борио се с дислексијом, имао хаотично образовање (нисмо инсистирали на аутофикцијским зачкољицама везаним за стриптиз), читао и маштарио, да би се потом опробао у различитим пословима. Био је агент за некретнине и „шеф истребљивача термита“?!
„Ја сам написао биографски текст за корице. Черчил је говорио да ће му историја дати за право из простог разлога зато што ће је он написати. Послушао сам савет.“
Не прескачемо ни очеву поруку: „За лажи се можете у нас поуздати, пред собом имате људе са искуством…“
Инсистира на истинитости тог животописа: „Намерно сам инсистирао на најапсурднијим професионалним искуствима. Она мој живот чине дубоко смешним. Одиста сам био водоинсталатер. Плаћен да отварам славине петнаест дана. Имао сам необичне послове. Био сам ђубретар, празнио канте. Видите, то нисам ставио на корице, није довољно поетично. Брати цвеће или поправљати чесме у болници звучи поетичније.“
Наводи да је уз безусловну подршку родитеља, у тридесет петој, по одласку у Шпанију, уверен да је подбацио у свим сферама професионалног живота – за седам недеља завршио Очекујући Мистер Боџенглса. Роман преведен на више од тридесет језика, с милион читалаца, филмском адаптацијом и бројним значајним наградама.
Хумор је најважнији. „Увек се трудим да с лакоћом приступим темама које су јако озбиљне.“
Амерички писац Џорџ Сондерс казао нам је да хумор представља отвореност; „искреност што долази из неочекиваног или обично недозвољеног правца“.
Бурдо потврђује: „Изванредна дефиниција. Чињеница је да самог себе изненадим: пишем дирљиве, снажне ствари и истовремено осећам тежњу за хумористичком пируетом. Не могу дуго да будем озбиљан.“
Родитељи игноришу стварност. Не зарезују порезнике. Организују журове, праве циркус.
Надовезује се: „Савршено живе у безбрижности, у машти. А фантазија је разумска верзија лудости. У првом делу књиге, беже од реалности. После схватамо да мајка постаје луда у најстрашнијем смислу те речи.“ Препознајемо трен кључан за прозу. „Долазак инспектора за порез. Мама не отвара пошту јер долази из збиље. Избегава да погледа писма. Не цепа коверте. Ипак, реалне околности почињу да их сустижу. Из фантазмагоричног, залази у болест.“
Постоји и претња – шалимо се. Уколико не слушаш, отвараћеш нагомилану пошту.
„Плус: ако ниси добар, гледаћеш телевизију. Исто казна…“
Не треба уплитати аутобиографске елементе.
„Нисам имао телевизор. Отац га није желео.“
Вечито напетом односу фикције и документа, приповедач додаје – лаж. Лице и наличје лажи.
„Живот у том стану толико је чудан да када дете у школи препричава шта се дешава – нико неће да му поверује. Опет, чим ређа досадне доживљаје из учионице својој мајци, она га приморава да измисли један леп дан. Живи лаж! Скрива шта се дешава код куће, а пред родитељима измишља.“
Интересујемо се да ли га нервира чињеница да његово дело повезују с бајком. Додуше, отац помиње потребу да се „потврди бајка“.
„Не размишљам претерано о прози пре писања. Након што завршим, одлучујем шта желим да чујем од новинара о својој књизи.“ Збуњени смо! „Одлучујем у глави… Напишу ли исто оно на шта сам помислио, онда то сматрам успехом. Овог пута мислио сам на пуно коментара и доцније сам их нашао у штампи.“
Мића Вујичић: „Бечки роман“ Драгана Великића – Отац у самици
Није рачунао на бајку, али му се допада… „Замишљао сам наслов у новинама: Бурдо позива лудост да плеше. Трећи чланак објављен о Боџенглсу, насловљен је баш тако. Реализовао се из моје маште. Мегаломански сам ја дечко! Ах, тридесет шест година сталних, нагомиланих неуспеха. Први пут када сам доживео успех, све се одвило онако како сам сањао.“
Оцу, мајци, дечаку и кућном љубимцу – ждралу, за време летње скупштинске паузе, у посету долази пријатељ, сенатор по функцији, с надимком Ђубре, спреман на игре. Просипа понеки савет, лудирајући се с домаћинима, штитећи их каткад од шалтерске свакодневице.
Бурдо открива да је такво име за сенатора – Ђубре – добро одјекнуло. „Био сам позван да беседим у Сенату о својој књизи!“ Имао је књижевне сусрете са мексичким писцима, читатељкама у Венецуели. „Често су ми говорили о неком сенатору који је право ђубре.“
Ваздушни Мехурић је лик из целине чију радњу смешта у душевну болницу. Крај Мехурића је Јогурт, „пресмешан лик који је измишљао да је председник… све је реченице започињао са ја, ја, ја, ја, на дуге стазе је било заиста исцрпљујуће.“ Петком увече сазивао је састанак да би причао о тој професији, „а онда је организовао изборе са картонском кутијом, то је уносило много живости, иако је сваки пут он био изабран, јер је увек био једини кандидат… Тата је рекао да има харизму хоклице у кухињском ћошку. Али, на концу, свима је био драг. Био је смешан као председник, али не и зао као пацијент.“
Страшне су бајке – признајемо – знају да уплаше. Отац плаче у биоскопу, тамо га не виде.
„Ми смо одрасли сви исти. Наши демони почињу да се појављују увече. Дању покушавамо да играмо некакву игру, да се држимо, а ноћу посустајемо. Кренемо ли да плачемо усред дана, значи да смо дошли до новог, високог нивоа туге.“
У песми Мистер Боџенглс, налазимо стихове: „Скочио је тако високо, скочио је тако високо, а онда би лагано дотакао тло.“
Питамо да ли је некад чуо песму Бране Петровића Одлазак Бохумила Храбала.
Никад. Ннннниииииккккааад.
„Мој друг, пријатељ и кум / Бохумил Храбал, / Песник из златног града Прага, / ,,Пао је с прозора болнице / Хранећи голубове”. / Тако јављају агенције. / А, међутим, није лепо рећи да је Пао / За господина који је Одлетео. / Пасти и одлетети није исто. / Та непрецизност доиста жалости дух. / И није Бохумил Храбал хранио голубове / Како јављају пискарала / Него су голубови хранили њега / У господском сиромаштву и слави старости. / Мрвицама светлости хранили су њега / Голубови његовог града. / Да му ојачају крила. / Да буде јак кад полети.“
„Савршено!“, склапа дланове Бурдо.
Извор: Радар
