Приредио: Матија Јовандић
Хан Канг, прва Корејка и једина жена из Азије којој је припала Нобелова награду за књижевност, решила је да не сазива конференцију за медије поводом одлуке Нобеловог комитета, нити да прославља вест да је добитница светски најзначајнијег књижевног признања. Образложење је пренео њен отац, такође угледни писац, Хан Сеунг-вон. “Рекла ми је: Како да прослављамо и држимо конференцију за медије кад су ратови све жешћи, а мртви се сваког дана износе из рушевина?”, навео је он, а преноси Коријан Тајмс. И њега је, додао је, замолила да се уздржи од славља, пошто “сведоче тим трагичним догађајима”, мислећи на рат у Украјини и израелско-палестински сукоб, и пренео је њене речи: “Шведска академија није ми дала ову награду да бисмо уживали, него да бисмо остали што трезвенији”. Књиге Хан Канг разграбљене су у Јужној Кореји, јављају дописници из те земље, а светски медији, да би лауреаткињу приближили широј читалачкој публици док се она поново не огласи, објављују портрете и подсећају на интервјуе које је списатељица давала након што се за њу чуло и далеко ван домовине пошто је 2016. добила Међународну Букерову награду за роман Вегетаријанка.
Вегетаријанка (2007)
Роман Вегетаријанка говори о младој жени Јонг-хе која се, након низа кошмара о људској суровости према животињама, одлучује да престане да једе месо и да “поништи” своје тело, што доводи до катастрофалних последица по њен лични и породични живот. Троделни роман, исприповедан из угла њеног мужа, њеног зета уметника и рођене сестре, спој азијског хорора и савремене ауторске књижевности, корејска читалачка публика доживела је као “крајње екстреман и бизаран”, а критичари су повлачили и паралеле са Кафком. По роману је снимљен и истоимени филм, по сценарију и у режији Ву-Сеонг Лима.
“Хтела сам да се позабавим питањима која су ми се отворила о свету и човечанству у форми три целине о две сестре које плачу у тишини: једне која жели да престане да припада људској раси, одбија да једе месо и верује да се претворила у биљку, и друге, и саме измучене конфликтима, која жели да спречи сестрину смрт. Кад пишем романе затичем саму себе у настојањима да дођем до краја питања – а не одговора – које ме је испрва потакло да га напишем. Да би се продрло кроз та моја питања о смислу људског постојања, било је неопходно да прођем кроз тако снажне сцене и слике”, рекла је Хан Канг у разговору након добијања Међународне Букерове награде.
Сагласна је, каже, са тим да роман може да се чита и као парабола против патријархата, али да не мисли да је то проблем својствен само корејском друштву, него да је универзалан. Тиме што се одлучила да причу о Јонг-хе исприча из три перспективе, а да ниједна није из угла те младе жене, каже да је хтела кроз нарацију других ликова покаже колико је њена протагонисткиња, иако “радикална и јака”, заправо “посматрана, омражена, несхваћена, сажаљевана и објективизована”. “Замишљала сам тренутке у којима читаоци склапају њену истину док постепено избија из тих несхваћености”, рекла је Хан Канг, додајући да је провела три године пишући Вегетаријанку, да јој је било тешко и да није могла ни да замисли да ће једног дана доспети до толико читалаца.
Први пут је фаворит и добио награду: Ко је Јун Фосе – постмодерниста овенчан Нобелом
“У завршној сцени Вегетаријанке сестра Јонг-хе зури кроз прозор амбулантних кола. ‘Као да чека одговор. Као да против нечега протестује’. Заиста је тако. Мислим да цео роман чека одговор и протестује против нечега. Обично ме питања каква се јаве у мени кад завршим роман подстакну на следећи, тако да сам четврти роман почела питањем из последње сцене Вегетаријанке: како прихватамо људски живот који је толико леп и истовремено толико насилан? А онда је питање постављено на крају мог четвртог романа (Дува ветар, иди из 2010. године, прим. прир) постало полазиште за ново дело”, рекла је Хан Канг.
Часови грчког (2011)
Пети роман Хан Канг, Часови грчког, доноси причу о младој жени која губи моћ говора и о њеном професору старогрчког језика који губи вид. Њих двоје ускоро откривају да их повезује и дубља бол. Она је у девет месеци изгубила мајку и старатељство над деветогодишњим сином којег отац сад хоће да пошаље у иностранство, а њега раздире бол због изгубљености између два језика и две културе, корејске и немачке, као и страх да ће због губитка вида изгубити и независност. Основне теме у роману су самоћа, језичке баријере, али и спас у језику и повезаности међу људима.
“Можда сам зато што сам, кад сам почела да пишем, прво писала поезију, одувек мислила да је језик недостатан – да не успева да допре до било чега. Он је као одапета стрела која лети, али сваки пут промаши мету”, рекла је Хан Канг прошле године за Паблишерс викли.
Међутим, Часови грчког баве се можда и болнијом другом страном, губитком језика. “Цела књига је процес враћања гласа и првог лица ове жене”, рекла је ауторка.
Питање језика, јако важно у овом роману, неминовно је поново отворило и дебате о превођењу дела ове ауторке, и не само њених, са корејског на енглески. Након што је Међународна Букерова награда 2016. додељена Хан Канг и њеној преводитељки Дебори Смит, уз похвале за превод, појавиле су се и критике које се своде на то да је у питању “сасвим ново дело” или, како је то у Лос Анђелес Тајмсу написао Чарсе Јун, професор превођења из Сеула, “као да је Рејмонд Карвер натеран да звучи попут Чарлса Дикенса”. Ипак, Хан Канг стала је иза своје преводитељке у разговору за британски Индипендент прошле године, с тим што је сагласна да тај превод јесте “ново дело” и додала је да би волела да је имала више времена да га подробније провери, признајући да га је само “лежерно” прочитала, пошто је била преокупирана следећим романом, Долази дечак.
“Кад радим на новој књизи, унесем се у њу 100 одсто, тако да нисам имала тај луксуз да то урадим. Очигледно је да сам хтела да се уверим да је све оно што сам написала и даље ту, због чега сам – иако је то било накратко – успела да прођем кроз књигу и задржим се на неколико места”, рекла је ауторка.
Дела Хан Канг вуку корене из корејске историје, па странцима некад промичу детаљи. Као пример наводи синтагму “свештеник маја” из Вегетаријанке. “Она повлачи за собом две конотације. Прво, ону о лепоти. Али друга носи са собом историјско, скривеније значење из историје Кореје због масакра у мају 1980. године”, објашњава Хан Канг, додајући да је то рекла и преводитељки јер је желела да значење буде потпуно.
Смитова је у међувремену превела још три њена романа, овај пут уз провере “ред по ред”, међу којима су и Долази дечак (у енглеском преводу наслов је Human Acts) и Бела књига, са којом се Хан Канг (и Дебора Смит са њом) нашла 2018. године поново у ужем избору за Међународну Букерову награду.
Долази дечак (2014)
Управо масакром 1980. године на студентском протесту у граду Квангџуу, у ком је на шокантан начин убијен и један дечак, почиње њен шести роман, Долази дечак. Роман је у приказима описан као “провокативнији и потреснији” од свега што је Хан Канг до тада написала и као “снажно и чаробно постигнуће – брутална, а опет лирична рефлексија о универзалној неправди виђеној кроз призму једног зверског чина”. О масакру који су снаге војног режима починиле над учесницима политичких протеста нерадо се говорило у Кореји, а Хан Канг је за њега сазнала са 12 година, када је пронашла скривени албум са фотографијама страних новинара.
“Запамтила сам тренутак кад ми је поглед пао на унакажено лице младе жене, на њене обрисе искасапљене бајонетом. Тихо, без икаквог трепета, нешто нежно је у мени пукло. Нешто за шта, све до тада, нисам ни знала да је ту”, пише Хан Канг у књизи. Колективна траума прерасла је у личну, са “две нерешиве загонетке: како људска бића могу да буду тако сурова и шта људи могу да ураде да би узвратили на такво крајње насиље”.
После осам књига стихова, кратке прозе, есеја и пет романа, као и тајанственог обољења због којег је три године могла да пише само типкајући оловком по тастатури, Хан Канг схватила је, како преноси Гардијан, “да мора да погледа дубље у себе и да се осврне на ужасе о којима нико не жели да говори”.
“Коначно сам открила тај период са којим сам се индиректно сусрела у детињству. Схватила сам да нећу моћи да наставим даље ако не продрем у то искуство”, рекла је она за тај британски лист.
Истражујући за роман, прошла је кроз неке од најмрачнијих епизода у историји 20. века, не само из Кореје, него и из Аушвица и из Босне. “Све више сам страховала од тога да ћу изгубити веру у људску врсту”, навела је Хан Канг и додала да је већ била спремна да одустане кад је открила дневник једног припадника цивилне милиције која је окупирала режимске просторије у време нереда.
“У дневнику је писало: ‘Зашто имам тако нешто као што је савест кад ме она овако удара и гони на ову страну?’ И то ме је оставило без даха. Схватила сам да сам заборавила на другу загонетку из детињства. Тај дневник ми је отворио пут и покренуо ме ка људском достојанству, иако сам почела насиљем”, испричала је списатељица.
Ја сам особа коју заболи и кад баците месо на ватру
Дечак у роману је дечак са фотографија из албума скриваног у њеној кући. Замислила је тог дечака како одлази од куће и помаже око тела у импровизованој мртвачници пре него што се прикључује протесту, замислила је његову очајну мајку како га узалуд чека да се врати кући, његовог друга који гине док га тражи. У роману су и уредник који се бори против цензуре и затвореник и фабричка радница прогоњени сопственим трауматичним сећањима.
“Писање о дечацима ми је задало много муке. Ја сам особа коју заболи и кад баците месо на ватру. Али они нису могли да сведоче јер су мртви, тако да сам желела да им позајмим своје тело и глас. Не знам зашто сам морала то да урадим, али јесам”, наводи Хан Канг и додаје да је целу годину, сваког дана, одлазила у радну собу и често се мучила да напише три или четири реченице пре него што би видела да не може даље.
Бела књига (2016)
Након што је објавила Дечак долази, ауторка је отишла на резиденцију у Пољску на четири месеца. Њен следећи роман, Бела књига, смештен је управо у Варшаву после Другог светског рата. Књига је описана као “фрагментарна аутобиографска медитација о смрти сестре неименоване нараторке, о беби која је преминула два сата након рођења. Кроз неконвенционални наратив и кратке медитације о белој боји и 65 белих ствари (лед, пиринач, со, коцке шећера, млеко…), Хан Канг говори о “жалости, губитку и крхкој природи људског духа”.
Не опраштам се (2021)
Главна тема романа Не опраштам се такође је масакр, овај пут над цивилима са корејског острва Чеџу 1948. године, приказан из перспективе три жене: Кјунг-ха, романсијерке која је објавила књигу о масакру из 1980. године, њене пријатељице Ин-сун и пријатељичине мајке Јунг-шим. Јунг-шим преживела је масакр 1948. Тадашња влада лажно је приказале устанак становништва против власти које подржава САД као комунистичку побуну и у гушењу је убијено, како се процењује, између 14.000 и 30.000 људи.
Њемачка штампа: 80. рођендан нобеловца Петера Хандкеа – „Нове прозоре, молим!“
“Иако се главни лик у књизи, Јунг-шим, чини тужном, летаргичном и малом, и не престаје да жали, она се не опрашта и бори се до краја. Тај став је сама срж књиге и ја сам покушала да се водим истом таквом страшћу и упорношћу док сам је писала”, рекла је Хан Канг након што је за ово дело примила престижну Награду Медичи 2023. године за најбољу књигу преведену на француски језик. Како је пренела агенција Yonhap, ауторка је рекла да би јако волела да се “опрости” од прича о трагичној историји Кореје и да пређе на “нешто топлије”.
“Две моје скорашње књиге – Долази дечак из 2014. и Не опраштам се из 2021. – говориле су о историјским догађајима. Сад желим да пишем личне приче. Доста ми је осећања хладноће, пошто пада много снега у Не опраштам се. Сад бих хтела да стигне пролеће. Много размишљам о животу у последње време. Требало би да се вратимо овом непоновљивом животу, који нам је дат на поклон, допао вам се он или не. Волела бих да развијем замисао о томе како је то бити жив и да пишем о пролећу”, истакла је Хан Канг.
Нови роман нобеловке најављен је за 2025. годину.
Извор: Глиф
