Пише: Нина Савчић
Машта, снови, несвесно, антибуржоаско деловање били су у основи надреализма. Ослободити се контроле разума, одбацити цензуру супер-ега, једна је од основних поставки овог правца
Први светски рат и друштвена клима која му је претходила нису у резултату имали само милионске жртве, разрушене градове и економску кризу. Глобални сукоб је променио поглед на свет. Умногоме је свест о томе да смо као људи крхки, да више нема сигурног места, и сигурности уопште, утицала и на уметност почетка XX века. Није реалност коју видимо била великој групи уметника више занимљива, напротив, они су правили велики отклон од ње и академизма који је свет приказивао улепшаним. Осећање неизвесности које је покренуо Велики рат, уметници окупљени око нових идеја нису потискивали, напротив, у своја су дела уграђивали управо ту тешку, широко распрострањену неизвесност.
Свет није леп, и зато је машта та која нам помаже да живимо боље, то је унеколико став нове генерације која се вратила са фронта. Још једна околност је утицала на уметнички правац који се развио двадесетих година прошлог века, а то су Фројдови радови о несвесном као покретачу наших мисли и радњи. Машта, снови, несвесно, антибуржоаско деловање били су у основи надреализма. Ослободити се контроле разума, одбацити цензуру супер-ега, једна је од основних поставки овог правца.
Андре Бретон, један од утемељивача надреализма, био је стажиста на неурологији болнице у Нанту. Посебно су га занимали снови и мисли ментално оболелих пацијената. То је записивао и проучавао, а 1919. године заједно са Филипом Супоом објавио је серију текстова заснованих на „слободним асоцијацијама“, што је било укључено у Први манифест надреализма из 1924. године.
Надреализам (заједно са још неким стиловима, „измима“ како се зову због суфикса који их гради, као што је био дадаизам) био је веома радикалан, али такво је било време и такво осећање света и уметника. Тако је Бретон писао: „Најједноставнији надреалистички чин састоји се од изласка на улицу, с револвером у руци, и насумичног пуцања у гомилу што је више пута могуће. Свако ко никада није осетио жељу да се овако обрачуна са данашњим бедним принципима понижавања и исмевања очигледно и сам припада тој гомили са стомаком у висини метка.“
Важан учесник у формирању покрета и његовом раду био је Макс Ернст, сликар рођен у немачком градићу Брилу 2. априла 1891. године као треће од деветоро деце учитеља глувонеме деце и ватреног љубитеља сликарства Филипа Ернста. Како сам Филип није љубав према уметности развијао на школама и академијама, јер га родитељи нису подржавали, склоност свог сина ка цртању бодрио је и Макс је кренуо уметничким путем. Заправо, можда баш због ускраћености коју је осетио од стране родитеља, Филип је шесторо своје деце послао на студије.
„Макс Ернст је умро 1. августа 1914. Вратио се у живот 11. новембра 1918. као младић који се надао да ће постати чаробњак како би пронашао митове свог времена,“ писао је уметник. Учествовао је у рату који је звао „свињаријом“ и кога се гнушао.
“Ако је уметност огледало времена, морала би бити луда”, рекао је Макс Ернст.
Био је већ познати дадаиста кад је стигао у Париз. У Француској су Макса примили Пол Елијар и његова супруга Гала. Са њима се упушта у љубавни троугао. Међутим, лепу Галу освојио је Салвадор Дали и она их обојицу напушта. Овај сликар, вајар и велики поклоник колажа имао је богат љубавни живот, а епизода са Галом била је само једна од многих.
Још 1918, сликар се венчао са јеврејком Луизе Штраус, студенткињом историје уметности и ћерком фабриканта из Келна. Луизе је младом Ернсту отворила врата уметничке сцене. Док су живели заједно у Келну, њихов је стан био уметнички, дадаистички центар. Иако су имали сина – Ханса-Улриха Ернста – сликар је Луизе оставио 1922. када се трајно настанио у Француској. Она је наставила даље, постала је позната ликовна критичарка. Када је Хитлер дошао на власт, Луизе је избегла у Француску и предала захтев за америчку визу коју није дочекала. Пред сам крај рата у једном од последњих возова за Аушвиц била је и прва супруга великог надреалисте. Логор није преживела.
Још у три брака ступио је Макс. Један од њих био је са колекционарком Пеги Гугенхајм. Када је доласком нациста на власт Макса ухапсио Гестапо, она му је помогла да побегне и тада су заједно отишли у Америку. Развели су се неколико година након венчања.
Пеги је била веома важна личност у уметничким круговима. Американка која је у Париз дошла 1921. године одмах се укључила у боемски живот и стекла велики број пријатеља из уметничког света. Њен ће рад у великој мери утицати на развој уметности након Првог светског рата. Када је у тридесет деветој години отворила галерију у Лондону, њен је пријатељ Самјуел Бекет упутио да се оријентише на савремену уметност јер је у њој живот. Послушала га је и у наредним деценијама куповала дела младих уметника.
Последња велика љубав Макса Ернста била је Доротеа Танинг. Упознали су се на изложби док је Ернст био у браку са Пеги. Са њим је остала до сликареве смрти.
Мада је велики број уметника – сликара, песника, вајара – из уметничког центра – Париза, дошао у Америку и наставио свој рад у „обећаној земљи“, међу њима нису постојале тако чврсте везе какве су биле док су стварали на европском тлу. Као разлог за изостанак сарадње, Макс је видео недостатак кафеа. Наиме, у Паризу су се уметници састајали у одређеним кафеима, тамо размењивали идеје и тако заједно градили уметност времена.
„Имали смо уметнике у Њујорку, али не и уметност. Једна особа не може сама да створи уметност. Много зависи од могућности размењивања идеја са другима“, писао је Ернст. То не чуди, колективни рад – кооперације – јесте био од великог значаја за надреалисте, а надреализам је за њих био стил живота, не само избор мотива, тема и техника. Живели су спонтано, живели су за тренутак, слободни од материјализма, противећи се вредностима буржоазије.
Због револуционарног ангажмана који је некад ескалирао у инциденте, надреалисти нису били прихваћени од стране конзервативне критике. Оцењивани су као скандал-мајстори а било је и става да би „јавност требало да их презире“.
Дела Макса Ернста била су у Хитлеровој Немачкој окарактерисана као дела „дегенерисане уметности“, заједно са још многим радовима тадашњег авангардног сликарства. Омиљене сликарске технике овог уметника – сликара и вајара – биле су колаж, фротаж и гратаж. Фротаж – узимање отиска подлоге и тако преношење текстуре на папир, и гратаж – гребање – давали су онај надреалистички утисак који су припадници овог покрета неговали: случајно, несвесно, слободно. „Фротаж није ништа друго него техничко средство подизања халуцинационих способности духа“, казао је сликар.
Макс Ернст преминуо је 1976. године у Француској где се након рата вратио из Америке. Београдска публика имала је прилике пре тачно две деценије у Музеју савремене уметности да погледа радове овог надреалисте.
Надреализам су сменили други стилови и правци. Важно је напоменути да је светска сцена као равноправне добила и актере са наших простора. Српски надреалисти били су активни учесници овог покрета. Милан Дединац, Радојица Живановић Ное, Ване Бор, Марко Ристић, Душан Матић и други песници и сликари уписани су у светску историју уметности.
Извор: Нова Економија
