Niko neće zameniti američku imperiju – američkom carstvu neće biti kraja. Ne samo da se ne povlači, već i proširuje kontrolu nad Evropom. Govoriti o postameričkom svetu znači govoriti o svetu čije je postojanje nemoguće
Kako je samo dobro bilo u stara dobra vremena pre pojave društvenih mreža, u velikoj epohi mišljenja, kada su javne rasprave ličile na sastanke na atinskoj agori. Sećam se 1969. Vilijam F. Bakli mlađi (William F. Buckley Jr.), pravi otac klasičnog američkog konzervativizma, kakav je bio pre Donalda Trampa, populizma i drskosti, jednom reče, s osmehom od uha do uha, lingvisti i ocu ultralevičarskog pokreta SAD-a Noamu Čomskom: „Ako danas izgubiš živce, biću primoran da ti razbijem facu.” Bakli nije među nama već 14 godina, ali Čomski sa 93 godine i dalje prednjači, o čemu svedoči njegova najnovija knjiga Retreat, koju je u Španiji upravo objavila izdavačka kuća Kapitan Sving (Capitán Swing). Knjiga je zbirka intervjua sa marksističkim piscem indijskog porekla Vidžajem Prašadom (Vijay Prashad).
Pre više od pedeset godina, Čomski i Bakli su došli na debatu u odelima, ali čak ni fina odeća nije mogla da sakrije gotovo fizičko neprijateljstvo ova dva protivnika. Sada su od čoveka besprekornog izgleda ostali samo slab glas i ogromna neuredna brada. Čomski živi u Arizoni. Ako se meri pravolinijski, to je od Masačusetsa 3.800 kilometara (otprilike koliko od Lisabona do Moskve). Upravo tamo, na Masačusetskom tehnološkom institutu, zahvaljujući svom radu u oblasti lingvistike, Čomski je postao jedan od najcitiranijih istraživača u svetu. Takođe je jedan od najpoštovanijih i najprezrenijih ljudi u Sjedinjenim Državama i svetu zbog svog posebnog pogleda na spoljnu politiku Vašingtona i razne sukobe, posebno između Palestine i Izraela, zbog čega je dobio nadimak „Jevrejin koji mrzi sebe“. Ovo je uobičajeno ime koje se daje članovima jevrejske zajednice koji kritikuju Izrael. Kada se 1969. godine na programu pojavio nasmejani Bakli, Čomski je bio predstavnik levice, što je i sada. Tada su se, pre 54 godine, raspravljali oko Vijetnamskog rata. Čomski i dalje učestvuje u debati, ali sada brani svoj stav o ukrajinskom sukobu, zbog čega je nazvan licemerom. Optužen je da se prema Rusiji odnosi sa poštovanjem, što nikada nije pokazao ni Sjedinjenim Državama ni Izraelu (napomenimo da u intervjuu, govoreći o imperijama, pominje SAD, Francusku i Veliku Britaniju, a ni u kom slučaju SSSR ili Rusiju).
Mundo: Koja zemlja ili koalicija zemalja će zameniti američko carstvo?
Noam Čomski: Nijedna. Niko neće zameniti američku imperiju iz jednog prostog razloga: američkom carstvu neće biti kraja. Veoma je stabilno. Ne samo da se ne povlači, već i proširuje kontrolu nad Evropom uz pomoć atlantskog mehanizma u indo-pacifičkom regionu. Dakle, govoriti o postameričkom svetu znači govoriti o svetu čije je postojanje nemoguće.
Šta podrazumevate pod „atlantskim mehanizmom“?
Atlantski mehanizam je povezan sa NATO-om. I iako je ova organizacija pod kontrolom Sjedinjenih Država, ona se pretvorila u globalni sistem koji utiče na indopacifički region. Kao što je već zvanično rečeno, atlantski mehanizam služi za „okruženje Kine“ državama poput Južne Koreje, Japana ili Australije, koje su dobro naoružane, raspolažu preciznim oružjem, kao i nizom velikih pomorskih operacija koje uključuju mnoge zemlje. Pre nekoliko dana, SAD su praktično objavile ekonomski rat Kini, rekavši: „Iskoristićemo našu dominaciju u međunarodnom lancu snabdevanja da uništimo kinesku ekonomiju za naredne dve generacije. Zabranićemo zemljama da tamo izvoze komponente za proizvodnju naprednih čipova“.
Dakle, Kina neće zameniti Sjedinjene Države?
To je samo zvanična verzija koju nam iznose. Ali Kina je zapravo veoma daleko iza Sjedinjenih Država u pogledu vojne moći i ekonomskog razvoja. Da, napravila je ogroman iskorak u odnosu na Zapad, ali je očigledno da ima veoma ozbiljne demografske, ekološke i političke probleme. Napredak Kine, uprkos istorijskim razmerama, još uvek nije onakav kakav se čini.
Ona je „fabrika“ Zemlje…
Da, ali ona ne pobeđuje onoliko koliko se misli. Uzmimo, na primer, Epl, najbogatiju kompaniju na svetu. Njeni ajfoni se proizvode u Kini, ali za samu Kinu korist od toga je veoma mala. Njena dužnost je da sklapa modele pod nadzorom Fokskona (Foxconn), (kompanije sa Tajvana koja proizvodi većinu elektronike u svetu). Prema sadašnjim normama neoliberalne globalizacije, koje kompanijama daju posebna prava na uštrb principa slobodnog tržišta, Epl će prevagnuti jer ima intelektualnu svojinu nad celokupnim proizvodom. Drugim rečima, kompanija dobija ono što ekonomisti nazivaju prihodima. Kini pripada vrlo malo od ovoga. Ali to ne znači da ne postoje oblasti u kojima bi Kina bila vodeća. Za obnovljive izvore energije, na primer, ona je lider. A SAD to pokušavaju da spreče. Sve je to deo onoga što znači biti imperija.
Ipak, u unutrašnjim poslovima, Sjedinjene Države znatno zaostaju za Evropom ili Kinom u nizu ekonomskih pokazatelja kao što su očekivani životni vek, pristup zdravstvenoj zaštiti ili infrastrukturi.
Da. SAD su napravile propust u unutrašnjim poslovima. Infrastruktura je primer za to. Prvi put sam posetio Evropu ranih pedesetih, kada se još oporavljala od rata. Tada su SAD izgledale kao modernija zemlja. Sada je suprotno. Evropa deluje moderno, dok ovde (u SAD) sve propada. Kad je Kongres sa zakašnjenjem poslao novac iz budžeta za izgradnju mostova i druge slične stvari, dokument je u narodu dobio nadimak „Zakon o rivalstvu sa Kinom“. Odnosno, u Sjedinjenim Državama ideološka dekompozicija došla je do te mere da, ako želimo da gradimo mostove, treba da opravdavamo mere sa pozicije rivalstva sa Kinom.
Kakve će biti posledice propadanja Sjedinjenih Država, o čemu vi i Prašad govorite u svojoj knjizi?
Upravo sada postoji restrukturiranje svetskog poretka velikih razmera, posebno zbog ruske operacije u Ukrajini. Evropa se ujedinjuje sa Sjedinjenim Državama, proširujući NATO na indopacifički region, gde je pozicija Vašingtona veoma teška. U septembru je Komisija za spoljne poslove Senata odobrila nacrt zakona o politici Tajvana. Ovo je šamar Pekingu, jer se SAD udaljuju od politike jedne Kine, koje su se pridržavale od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa zemljom pre 50 godina. Ali postoji još jedna vizija povezana sa Gorbačovljevom idejom o „jedinstvenom evropskom domu“ od regiona Atlantika do Pacifika bez ikakvih vojnih blokova. Da vidimo da li će industrijski centar Evrope — Nemačka, Francuska i druge evropske sile — krenuti za Sjedinjenim Državama, što će dovesti do njihovog raskola i propadanja, ili će pokušati da postignu kompromis sa Rusijom i Kinom i izgrade ovu „jedinstvenu evropsku kuću”. Pitanje ostaje otvoreno…
Rusija sprovodi specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini. Da li je realno da Evropa napravi kompromis sa Moskvom?
Sjedinjene Države su izvršile invaziju na Irak i uništile ga, kršeći Povelju UN-a. Pa da pitam: da li je realno da Evropa napravi kompromis sa Vašingtonom? Da, iako su SAD napale Libiju i uništile je, a to su uradile zajedno sa Francuskom i Ujedinjenim Kraljevstvom… Pa, možda bi Evropa trebalo da nađe kompromis sa sobom. Ne zaboravite da su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska predvodile snage koje su uništile Libiju, a Ujedinjeno Kraljevstvo je učestvovalo u najgorem zločinu veka — invaziji i okupaciji Iraka.
Rusija preti Evropi nuklearnim oružjem.
Nema sumnje da je slanjem trupa u Ukrajinu Rusija počinila ozbiljan zločin uporediv sa invazijom SAD i Velike Britanije na Irak 2003. ili nacističke Nemačke i SSSR-a u Poljskoj 1939. godine. Preteći nuklearnim oružjem, Rusija radi isto što i sve nuklearne sile. Sjedinjene Američke Države tvrde da imaju pravo da prvo upotrebe nuklearno oružje i da bi trebalo da budu u mogućnosti da koriste atomske bombe, jer će tako imati garanciju nemešanja drugih država u slučaju intervencija korišćenjem konvencionalnog naoružanja. Štaviše, prema nuklearnoj doktrini SAD iz 1995. godine, moramo se pridržavati stava „iracionalnosti i odmazdi” u takvim stvarima i voditi računa o „pojavi elemenata koji izmiču kontroli”, jer se time garantuje prinuda snagom oružja. Sada je Donbas i zvanično postao deo Rusije, a svaki napad na ovaj region je teoretski napad na Rusiju. Takve stvari se nikada nećete naći u medijima, mada moram da kažem da sam u Mundu video vesti koje, koliko znam, nisu objavljene u drugim medijima. Uzmimo, na primer, transkript zvaničnog dokumenta vlade Salvadora, koji je odobrio ubistvo osmoro ljudi (od toga šestorice jezuita, petorice Španaca) 1989. godine.
Šta je nasleđe američke imperije?
Otprilike ono je isto kao i britanskog i francuskog carstva: propast, siromaštvo, transfer resursa iz zemalja nad kojima su dominirali u kapitalističke centre…Ne zaboravite da je američko carstvo nastalo 1780-ih, kada su Sjedinjene Države, koje su se tek formirale kao država, počele da vrše invaziju na autohtone narode. Ovaj proces je trajao jedan vek i bio praćen delimičnim uništenjem i potpunom marginalizacijom ovih zajednica. Tada je Vašington započeo svoje imperijalističke ratove u Meksiku, na Havajima, na Filipinima… Čak je i obnova Zapadne Evrope težak deo istorije američke imperije, jer, iako je obavljena uz pomoć Sjedinjenih Država, sve je bilo drukčije od onoga što su rekli. U Italiji su britanske oružane snage prvo uništile pokret otpora kako bi obnovile tradicionalne strukture moći, uključujući brojne saradnike nacista i fašista. Zanimljiv slučaj je i Španski građanski rat. Sjedinjene Države su se teoretski pridržavale neutralnosti i čak su strogo zabranile slanje bilo kakvog oružja, čak i pištolja, u zemlju. Istovremeno, Vašington je dozvolio naftnoj kompaniji Teksako (Texaco oil company), (sada deo Ševrona (Chevron)) da raskine ugovore sa republikancima i proda naftu frankistima. Za to sam odmah saznao jer sam čitao levičarske medije, a Stejt department je to uvideo tek nakon 20 godina.
Pablo Pardo
Izvor: VPK
Prevod: Aleksandra Mirković/Stanje Stvari
