Кинеска комунистичка партија пригрлила је истраживање грчког и латинског – као, у понечему, опозиту трендовима на модерном Западу
Пише: Чанг Че
Превео: Милош М. Милојевић
У новембру 2024. године, на дан одржавања америчких председничких избора, Тим Витмарш слетео је у Пекинг, дезоријентисан после дугог напорног лета. Била је средина академске године на Универзитету у Кембриџу, где је Витмарш предавао на Регијус катедри за грчки језик. Прелетео је пола света у пословној класи и сместио се у хотел са пет звездица да би присуствовао нечему за шта му је речено да ће бити прва Светска конференција класичних студија. Оно што је уследило, касније је написао био је „најчуднији и најупечатљивији“ догађај његове академске каријере.
До осам сати наредног јутра, Витмарш је био у раскошном међународном конференцијском центру Јанки Лејк на северу Пекинга. Здање, према извештајима део готово шест милијарди долара вредност грађевинског пројекта, раније је угостило самит АПЕК-а[i]. Витмарш је ступио у споредну просторију са угледним гостима међу којима је била Лина Мендони, грчка министарка културе. Политичар који је председавао окупљању био је један од најповерљивих људи Си Ђинпинга: кинески руководилац за пропаганду Ли Шулеј. Ли се поздравио са Витмаршом и разменио је поздраве са другим гостима. Све док се Витмарш није нашао у главној просторији није спознао чему заправо присуствује: „геополитичком, а не интелектуалном догађају“, како је рекао, на којем су домаћини били грчки и кинески министри културе.
У конференцијскоj сали, која је отприлике величине фудбалског игралишта, сместило се више стотина људи – амбасадора, политичара и истраживача. На средишњем подијуму Ли је прочитао Сијево писмо, у којем су древна Грчка и Кина описане као две цивилизације које су обликовале развој човечанства са двају страна Евроазије. Си је охрабривао њихову културну размену и обзнанио је успостављање Кинеске школе за класичне студије у Атини.
Алекса Анђелић: Антички конзервативизам у трагедијама Есхила и Софокла
Витмарш који је, заједно са групом других истраживача образованих на западним универзитетима, предводио групу познату као Посткласицистички колектив, схватио је да је припремио погрешан говор. У годинама од када је Доналд Трамп ушао у политику, охрабривши фашисте и беле супрематисте који су се окупљали истичући римске симболе, Витмарш и други су почели да одбацују традиционални поглед на своју област који би се могао сумирати као „предаја штафете, кроз епохе, једних истомишљеника другим истомишљеницима“. Када је дошао тренутак да Витмарш говори он је образлагао да древни текстови не пристижу из неке безвремене праисконске културе и да их стога не би тако требало ни третирати. „Класична Грчка“, рекао је кинеских и грчким угледницима, је „изум самих старих Грка“.
Када смо се сусрели два месеца касније да попијемо пиће, Витмарш се питао да ли је можда ненамерно упозорио Кину: „Можда је то, ипак, био ваљан говор“, рекао ми је.
Светска конференција класичних студија имала је сва обележја типичног политичког спектакла, усмереног да изазове поштовање за кинеску културу у иностранству. Ипак, Ли и други истраживачи – од којих се многи присећају времена када је Мао Цетунг њихове сопствене интелектуалне традиције осуђивао као „феудални отпад“ – такође су изразили поштовање према западним класицима. Једно од средишњих обраћања на конференцији одржао је Лиу Ксиаофенг, један од најплоднијих преводилаца старогрчке мисли на кинески, и готово свеприсутна тема било је „узајамно учење“. Ентузијазам, у Кини, за западне класике долазио је и одоздо. У годинама пре него што је амерички државни секретар Марко Рубио запретио да ће „агресивно“ опозвати студентске визе издате Кинезима, скоро три стотине хиљада Кинеза уписивало је америчке универзитете сваке године. Хиљаде је учило старогрчки и латински. Многи кинески истраживачи враћали су се доносећи западну обуку и методологију у кинеску академску средину, наводећи универзитетске званичнике да изнађу начин да категоризују – и искористе – њихове вештине.
Чак иако су страни уџбеници забрањени и телевизијске мреже приказују западна друштва као паклене пејзаже којима промичу наоружани људи, кинески универзитети унајмљују стручњаке за грчко-римске класичне студије. Један кинески универзитет недавно је завршио нови превод Платона. Други универзитет установио је истраживачки центар који предводи оксфордски професор, који је укрстио кинеске текстове са другим класичним текстуалним традицијама, међу којима су грчка и латинска. Разлог за страст према класицима варира у зависности од тога кога питате, али већина стручњака се слаже да кинески званичници имају тенденцију да виде западне класике као допуну својој политици. Последњих година, Последњих година Си је „културно самопоуздање“ учинио угаоним каменом националне политике, истичући понос на кинеске традиције и вредности. Широм Кине, множе се археолошки музеји и изложбе, а забачена села се реновирају да се представе као „древне“ вароши.
На универзитетима истраживање древних кинеских текстова раније је било расуто међу различитим дисциплинама; сада, по владиним смерницама, универзитети покушавају да окупе та истраживања у нове одсеке за класике где, како наводе у својим замислима, древне истине могу да се негују и преносе даље. Народни универзитет (Renmin University) у Пекингу је 2024. године постао први универзитет у Кини који је понудио на основним студијама програм класичних кинеских студија. Прошлог марта, Сeчуански универзитет је отворио одељење за класичне студије, чији је циљ да образује студенте да буду „упућени и у кинеску и у западну ученост“. „Када Кина гледа према свету, она жели да буде попут Грчке“, рекао ми је Мартин Керн, синолог са Пекинга и главни говорник на Светској конференцији класичних студија. „Грчка је Европи оно што је Кина Источној Азији. Ви имате Сократа, ми имамо Конфуција“.
До сада је постало готово опште место да се каже како су западни класици у кризи. Током претходних пет шест година око десет универзитета и колеџа је затворило своја одељења или укинуло програме за класичне студије, а понегде су они прикључени већим целинама посвећеним хуманистичким дисциплинама. Западни класичари гледају на препород класичних студија у Кини са мешавином чуђења, зависти и оклевања: геополитички ривал би могао више да цени њихову дисциплину од матичних институција. Шади Барч, класичарка са Универзитета у Чикагу, 2023. године бавила се растућим интересовањем кинеских интелектуалаца за старе грчке и римске текстове у књизи Платонов пут у Кину. Од реформатора из позне епохе династије Ћинг које су инспирисали атински државници до националиста који су се ослањали на Платона да би подупрли кинеску политичку идеологију, Барч је показала колико су класични текстови гипки у рукама тумача. Али је такође назначила преимућства подршке стране владе њеном пољу истраживања. „Заиста се поставља питање да ли ће Кина постати главни покровитељ западних класика“, написала ми је у мејлу.
Када сам чуо да је Кина домаћин раскошног догађаја са угледним западним класичарима, био сам знатижељан: ко то организује и усмерава? Прича, према наводима неколико истраживача са којима са разговарао, почиње 2021. године када су кинески и грчки званичници у области образовања почели да оснивају истраживачке центре – један у Кини и један у Грчкој – чији је циљ био да продубе разумевање између две древне цивилизације. У фебруару 2023. године, у време када су грчки управитељи били спремни да прославе отварање центра у Атини добили су необичан предлог од локалне кинеске амбасаде: напишите писмо Си Ђинпингу. Један управник ми је рекао да је био у недоумици, али да је особље амбасаде било уверено да би нешто могло да проистекне из таквог потезе.
Инаугурационој церемонији такозваног Центра за грчку и кинеску древну цивилизацију присуствовао је Сун Чунлан, тада кинески вицепремијер. Сун је са собом донео писмени одговор Си Ђинпинга у којем овај честита грчким истраживачима на отварању центра. Наредних недеља грчки медији су посетили центар како би извештавали о томе како је председник био почаствован Сијевим одговором. „Блистајући једни према другима, са две стране евроазијског континета“, писао је Си, Кина и Грчка би требало заједнички да раде на ширењу заједничког учења. ффф либерализмом, конституционализмом и вишестраначком демократијом – може да се одвоји, концептуално, од древног Запада, који представљају Грчка и Рим. У кинеском разумевању изградње цивилизације, први је идеолошки непријатељ, док би потоњи могао постати савезник.
Уз Сијево допуштење, ствар се брзо размахала. Један од кинеских министара укључених у отварање заједничких центара помогао је да се организује Светска конференција класичних студија. Посегли су за најпрестижнијим кинеским академским установама – Пекиншки универзитет, Народни универзитет и Цингхуа, између осталих – како би начинили списак гостију, а универзитети су се делимично ослањали на предаваче који су образовање стицали на западу како би послали позивнице. Један од позваних професора, Џонатан Реди, са Универзитета у Мичигену, присећа се да се, слично Витмаршу, осећао запрепашћено. Такође је летео бизнис класом, и био је позван на чело скупа из разлога који му нису били јасни. „Била је то најраскошнија конференција на коју сам икада ишао и на коју ћу икада ићи“, рекао ми је.
Редија је позвао бивши студент Хе Јансијао, коме је предавао на Универзитету Индијана, а који је на крају завршио постдокторске студије на Универзитету Цингхуа. У децембру 2024. године сусрео сам се са Јансијаом на вечери у Пекингу. Мршав човек са наочарима у раним тридесетим годинама, присећа се како се заинтересовао за класике током прве године средње школе, када се сусрео са кинеским преводом Одисеје. Као и сваки истински марксиста тражио је у делу спомињање ропства, али је био ометен приповешћу. „Учинило ми се толико лепо“, каже. Одлучио је да сам себе научи старогрчки језик. Кинезима је тада на располагању стајало мало материјала за учење грчког, али су недавно била објављена два уводна уџбеника плодног преводиоца Лју Сјаофенга. Лју је тада био професор филозофије на Универзитету Сун Јат-Сен на југу Кине, где је предавао старогрчки и латински. Од тада је објавио или уредио неколико стотина преведених дела и њихових тумачења. Најпознатији је, ипак, на Западу по својим популарним радовима о филозофу Леу Штраусу, који су објављени почетком века, и који су изазвали оно што су кинески медији назвали „Штраусова грозница“.
У годинама након окретања Денг Сјаопинга ка капиталистичкој економији, неки кинески интелектуалци су осећали духовну обамрлост; Денгове реформе нису успеле да пруже морално усмерење некадашњој огромној и поносној империји. Лју је почео да разумева кинеску бесциљност у Штраусовим појмовима, који је био познат по заступању тезе да је западна цивилизација застранила у односу на своје идеале „Јерусалима и Атине“ („Како ми та особа може бити тако блиска?“, писао је једном приликом Лју). Лју је предложио да би циљ кинеских интелектуалаца требало да буде „изнова подизање традиционалне кинеске цивилизације“ истраживањем древних западних текстова. Није било случајно, писао је Лју, да су западне суперсиле некада подучавале своје будуће предводнике старогрчки и латински. Кини, закључио је Лју, потребна су одељења за класичне студије.
Све донедавно Лју је био говорљиви кинески интелектуалац чији је утицај у политици био врло слаб. Али, када је Си Ђинпинг пригрлио класике, Лјуове штраусовске идеје су допрле до виших партијских ешалона. Тројица Лјуових ученика ступила су 2024. године у новоуспостављени уред за истраживање класика Кинеске академије друштвених наука, државног тинк-тенка који има блиске везе са доносиоцима политичких одлука, рекло ми је више кинеских класичара. Постали су интегрални учесници организовања Светске конференције класичних студија.
Јансијао се посветио изучавању конфуцијанских класика, и на крају је дошао до замисли да студира у иностранству те је као бруцош прешао на Универзитет у Индијани. Ту је Јансијао почео да схвата колико је специфичан Лјуов приступ класичној старији. Класична историографија, коју је Јансијао студирао у Индијани, учи вас да „радите попут детектива“. „Желите да видите како је историја приповедана, стога прикупљате различите врсте доказа“, каже. За Лјуа, насупрот томе, изучавање класика је изгледа скоро у потпуности потчињено процесу културног оснаживања. У чланку из 2015. године, десет кинеских истраживача који су образовање стицали у иностранству интервјуисани су како институционализовати класичне студије у Кини. Међу ставкама о којима су се наизглед слагали била је њихова жеља да се дистанцирају од Лјуовог приступа. „Западњаци не говоре о ‘корисности’“, каже Џанг Веј, са Универзитета Фудан.
На јесен 2016. Јансијао је отпочео докторске студије историје старог века на Чикашком универзитету. Убрзо након тога, класичне студије постале су све више уплетене у америчке културне ратове. Белачки националисти у Шарлотсвилу марширали су носећи истакнуте римске вексилиме, и десничарски Интернет активисти користили су се римским псеудонимима. Истраживачко поље оптерећено све мањим интересовањем студената суочило се и са преиспитивањем сопствене улоге – чак саучесништва – у идеологији западне надмоћи која је била покретачка снага белачког супрематизма.
Ове напетости биле су избиле у први план 2019. током годишњег сусрета у Сан Дијегу Друштва за класичне студије (Society for Classical Studies). (Удесило се да то буде прва конференција којој је Јансијао присуствовао). На панелу насловљеном Будућност класика, принстонски историчар Старог Рима Данијел Падила Пералта представио је податке који приказују слабу заступљеност црначких и мањинских аутора у најпрестижнијим класичарским часописима. Током сесије за питања и одговоре независни истраживач Мери Френсис Вилијамс је устала и супротставила се панелистима. „Можда би требало да почнемо да бранимо нашу дисциплину“, рекла је. Класици су, пре свега, били утемељење западних идеала попут самосталности, демократије и слободе. Вилијамс је отишла даље и рекла је Пералти: „Ви сте можда ваш посао добили зато што сте црни, али бих радије да верујем да сте га добили због својих заслуга“. Одговорио је да ништа не жели да има са визијом класичних студија коју је Вилијамс назначила. „Надам се да ће поље одумрети“, рекао је. „И да ће одумрети што је брже могуће“.
За многе класичаре, „инцидент“ како га сада називају, учинио је јасним да селективно сагледавање поља поткопава позицију истраживача из маргинализованих заједница. „Наше поље је себи постављало питање шта заправо радимо“, присећа се Кристофер Валдо, азијско-амерички класичар са Вашингтонског универзитета. „Не постоји само једна ствар коју означава грчко-римска старина“. Те године, Валдо је оформио Азијски и азијско-америрички класичарски кокус, који је промовисао истраживање како Азијати и азијски Американци интерпретирају антику. Друге повезане групе укључујући Транс особе у класичним студијама и Крип Антиквити, почеле су да се окупљају у отприлике исто време. Падиља Пералта описао је циљеве сличномислећих истраживача као „децентрирање Грчке и Рима као примарног или главног локуса интелектуалне иновативности“.
Неке кинеске истраживаче, који су се окренули грчко-римских класицима због перципиране мудрости и културног капитала који су пружали, усредсређење на маргинализоване гласове је иритирало. Јeдан анонимни кинески докторанд у Сједињеним Државама објавио је 2021. године чланак који је нашироко кружио међу кинеским студентима класичних студија, у којем се јада због „апсурдне стварности америчке академске културе“. Аутор је кривио Падиља Пералту зато што је стварао културу денунцијације, користећи се терминима који су подсећали на Културну револуцију. Коментар на чланак направио је непосреднију везу: „Доле са Конфуцијем, спалите Пантеон – различита формула, сличан призвук.“
Јансијао ми је рекао да првих неколико година које је провео на Универзитету у Чикагу о себи није мислио као о Азијату. „Мислио сам да смо сви ми, академски истраживачи, збијени у кулу од слоноваче, усмерени ка истоветном интелектуалном циљу“, каже. Јансијао је напустио то гледиште 2019. године коју је провео на размени студената на Калифорнијском универзитету Беркли. Касније, почео је да чита академске радове о кеј попу[ii]. Истраживачи као што су етномузиколог Мајкл Фур (Fuhr) видели су кеј поп као обртање давно успостављених наратива, посебно оних у популарној музици, који наглашавају културне трансмисије од Запада према Истоку. Јансијау, који је образован у окружењу у којем је доминирало прихватање и одбацивање западних идеја, била је привлачна та замисао. Истраживања кеј попа, каже Јансијао, су га „дејством шока“ довела да прихвати азијски идентитет.
У проширеној визији класика која се полако обликовала у америчком академском свету, Јансијао је пронашао своје упориште. Он је истраживао узајамни утицај између источног дела Римског царства и Источне Азије и осветлио је како су популарне уметничке форме често погрешно разумевали њихови антички критичари. У јесен 2024. летео је у Принстон где је одржао предавање о римској пантомими, плесној форми која је некада доминирала у позориштима широм Медитерана. Поредећи гледишта римске елите која је одбацивала пантомиму као вулгарни увоз са Истока са сагледавањем кеј попа међу појединим англофоним критичарима, Јансијао је преформулисао значење пантомиме као трансформативног хибрида Истока и Запада – насталог између источних царских провинција и Рима – а не као искварени дериват. Падиља Пералта, који је присуствовао предавању назвао га је „изванредним“. Јансијао је показао, рекао ми је Падиља Пералта, да људи различитог порекла и одступања која својим радом уносе у поље, воде ка „обогаћивању, а не ка осиромашивању, историјског ткања“.
Када је избила пандемија 2020. године, Јансијао се вратио у Кину да напише своју дисертацију. Једва да је препознао своју земљу. Електронске методе плаћања постале су готово општеприхваћене. Футуристички кафеи и салони са мехурастим пићима били су на сваком кораку. Међутим, деловало је да се овај напредак не пресликава на академски рад. У јесен 2023. године, Јансијао се прикључио универзитету Цингхуа, на којем су његова истраживања збуњивала професоре који се се навикли на конвенционалније диспциплинарне поделе. „Људи на Цингхуа универзитету питали су се да ли је моје интересовање за кеј поп знак да сам интелектуално неозбиљан“, рекао ми је Јансијао.
Јансијао је радио да грађењу моста између кинеског конзервативнијег академског рада са посткласицистичким струјама на Западу. Након што је Друштво за класичне студије објавило специјално издање о раси и расизму након убиства Џорџа Флојда обавио је интервју са једним од уредника издања за Шангајску књижевну ревију. Калифорнијски универзитет Беркли је 2020. године преименовао одељење за класичне науке у „Старогрчке и римске студије“. Јансијао је интервјуисао професора са Берклија Џејмса Портера о разлозима ове промене. Портер који је заједно са Тимом Витмаршом био члан Посткласицистичког колектива (Postclassicisms Collective) сугерисао је Јансијау да кинески истраживачи не би требало да, док развијају сопствене класичне студије, понове западне проблеме. Могли би да отпочну од „посткласицизма“ и да раде унатраг.
На западним универзитетима и истраживачким установама, истраживања класичне старине су се помакла ка издељенијем, међукултурном сагледавању прошлости. Јансијао је осећао да би кинески класици требало да се на сличан начин прилагоде, укључујући у себе различите перспективе и погледе на културу и класу, како би остали релевантни на светском нивоу. Штраусизам, страховао је Јансијао, „изоловао би кинеске класике“ од истраживача који се баве истим пољем истраживања у Сједињеним Америчким Државама и Европи.
У својој мисији, Јансијао је пронашао савезнике, попут Јинју Лјуа, предавача римске историје на Универзитету Емори у Атланти. Око 2014. године Лју је отпочео да доводи америчке класичаре на предавачке туре по кинеским универзитетима. Одржавала је размену између кинеских и америчких класичара, и створила је онлајн, рецензирану базу података у сарадњи са Дикинсон колеџом из Пенсилваније, која је обухватала кинеске преводе грчких и латинских текстова.
„Ми преображавамо начин на који Кинези уче грчки и латински“, каже Лју. Мартин Керн, предавач са Принстона, је 2017. године, био суоснивач Међународног центра за истраживање древних текстуалних култура (International Center for the Study of Ancient Text Cultures) на Народном универзитету, заједно са истраживачем ране кинеске историје Сју Ђенвеј,. Они су позвали истраживаче различитих древних култура – Грчке, Рима, Месопотамије, Израела, Индије, Јапана, Египта и арапског света – да представе налазе из својих истраживачких дисциплина. „Долазите до спознаје да многи проблеми са којима се суочавате такође постоје и у другим класичним традицијама“, каже Сју. Током једне сесије у августу 2024. године, Сју је расправљао о теорији због чега су педагози у древној Кини били склонији оралном рецитовању као начину подучавања: зиме су на северу биле толико хладне па су се због тога основна средства за писање, попут мастила и четкица, смрзавала. Ксу се присећа одушевљења неких својих саговорника, међу којима је био и западни класичар Глен Мост. „Рекао је да никада о томе није размишљао!“, каже ми Ксу са осмехом на лицу. Питања о утицају временских прилика на језичке праксе, мислио је Мост, могла би се поставити и када је посреди стара Грчка“.
Јансијао има помешана осећања када је посреди Светска конференција класичних студија. Део њега осетио је изузетан понос када је прочитано писмо Си Ђинпинга: „Ова заиста уска, издвојена, област којом се бавим још од средње школе привукла је тако изузетну пажњу“, рекао ми је Јансијао. „Многи страни истраживачи схватили су да Кина много улаже у изучавање класика – нешто што нису могли ни да помисле у њиховим матичним државама“. Бити класичар у Сијевој Кини подразумева ореол који је уобичајено резервисан за научнике и инжењере. За Јансијаа и друге истраживаче класичне старине то ће подразумевати више нових радних места, конференција и прилика да се објављује и предаје. Али све што је научио у Америци учинило је да га пацне пренаглашавање безвремености мудрости на конференцији. Како је Витмарш назначио у Тајмсовом књижевном додатку (Times Literary Supplement) у чланку у којем даје преглед свог искуства са конференције: „Уживали смо у прослављању разноликости и поштовању између нација – или барем између две нације – али не и поштовању разноликости унутар њих“.
Прошле године, пратио сам Јансијаа на годишњу конференцију Друштва за класичне студије, која је одржана у Мариоту у центру Филаделфије. Наслови радова који су излагани били су „Квир простори у Помпеји?“, „Екофеминистички наративи у Овидијевим Метаморфозама“ и „Оушен Воунг[iii], алузије и границе тумачења“. Браниоци нових класичарских студија – у које су укључене теме расе, рода, популарне културе и где се истраживања смештају у компаративни оквир – виде их као вернији приказ саме древне старине. „Када истражујете класике“, рекао ми је Витмарш, кохерентност је илузија. „То је више као једна разуђена каша коју покушавамо да осмислимо“.
Јансијао је припремио излагање о империји Сјонгну, моћној сили која је заузимала неке територије северно од територија које је контролисала кинеска династија Хан. Када је ступио да отпочне предавање на монитору се појавила слика из првог слајда презентације: била је то сцена из филма Луди богати Азијати. Јансијао је почео да излаже причу о Еленор Јанг, коју је играла глумица Мишел Jeo, како са својом породицом пристиже у велики лондонски хотел деведесетих година прошлог века. Хотелско особље одбија да је услужи наводећи да су све собе заузете, несвесно да је она нова власница, и упућују је да потражи смештај у „кинеској четврти“. На следећем слајду Јансијао је поделио списак класичарских часописа који су га одбијали заједно са коментарима рецензената . „Уколико сам слао материјал о кинеским темама или уколико сам нешто рекао о мојој етничкој припадности, рецензенти би сугерисали да би истраживање требало послати синолошком часопису“, рекао је. „То је оно што сам назвао класицима из кинеске четврти“.
Враћајући се на језгровну тему свог излагања, Јансијао је повезао утицај Сјонгну на Запад са утицајем Монгола који су, хиљаду година касније, преобликовали културну топологију Евроазије. Како би се спознао овај сегмент римске историје, образлагао је Јансијао, потребно је истраживати Сјонгну – а да би се разумео Сјонгну, истраживач мора да чита кинески.
Последњи дан конференције, пио сам кафу са Јансијаом у лобију хотела Мариот. Разговор се окренуо према будућности и питао сам га у којој земљи најбоље види себе. Аплицирање за посао у Кини је било тешко, рекао ми је Јансијао, зато што његово истраживање и даље подозриво гледају поједини истраживачи , који мисле „да му је мозак испран америчком родном и идентитетском политиком“. Ипак, почео је да цени удобности и погодности живота у Кини – брзу железницу, електронска плаћања и веома брзе системе доставе.
Напољу, испред хотела, снег је почео да се претвара у суснежицу. Јансијао се управо вратио са шетње улицама Филаделфије. Градски пејзаж деловао му је отуђено, рекао ми је. Типични амерички град није му био умирујућ као типичан кинески град. У Мариоту, ипак, почела је да се помаља Јансијаова ведрија, говорљивија страна Јансијаа. Пријатељи су га дозивали, и млађи кинески истраживачи су покушавали да привуку његову пажњу. Међу класичарима, рекао ми је Јансијао, он се „у потпуности осећа као код куће“.
Извор: Њујоркер
[i] Азијско-пацифичка економска сарадња, енглески Asia-Pacific Economic Cooperation, скраћено APEC
[ii] Кеј поп, скраћено од корејски поп, је жанр популарне музике који потиче из Јужне Кореје; сматра се да је настао почетком деведесетих година извођењем музике сличне америчком хип-хопу и брејк денсу на корејском језику.
[iii] Ошеан Воунг, рођен 1988. је вијетнамско-амерички песник, есејиста и романописац. [Прим. прев]
