Пише: Александар Живковић
И послије 110 година једна сјенка стоји међу нама.
Тужно и лијепо је било бити Цетињанин у Биограду прошлог јануара. Тужно и претужно због цетињског безумног масакра, тим тежег што су га пратиле разне теорије великих завјера и друштвеномрежних подјела.
Опет, лијепо је било Цетињанин у Биограду: у Академији су биле двије изложбе. Дада Ђурића и Ника С. Мартиновића. Не може човјеку да не заигра срце на толику почаст, Биограду хвала.
Да, Биограду, не Београду. Чим чујете у Црној Гори да блаворају о „београдској штампи“. „београдској патријаршији“ итд, знајте да ту ц од црногорства нема.
Док пишем ово, слави се Цетиње и печатња „Октоиха“. И то би било лијепо, када не би било праћено толиким честиткама-обећањима политичара. И када не би било комунално, него културно питање цијеле Црне Горе, свог словенског тужног Југа, па и Европе, ако хоћете.
На Божић се обиљежава 110. година Мојковачке битке.
Али и пада Цетиња.
Много се у нас говори о 1918., нимало о 1916.
А пропаст Црне Горе 1916. спада у она питања која што их више проучавате, то о њима мање знате. Историјски догаћај прилично запретен и загонетан. До данас несхватљив.
И опростотите ако кварим славље, али та сјенка између пораза и побједе, пада Цетиња и одбране Мојковца као да је још међу нама.
На Божић ћу на гроб сердару Јанку Вукотићу, и ђед ми је са шеснасет година био код њега у бригади. Ипак је лијепо бити Цетињанин у Биограду.
Нека браћа горе на Цетињу запале воштаницу Краљу на Ћипуру.
