Obratimo pažnju na jednu simpatičnu pojedinost: dok se roditeljima i prosvetnim radnicima oduzima pravo na kažnjavanje dece, i umesto toga im se sugeriše da sa decom treba da „razgovaraju“ – odnosno da decu zasmejavaju – ovaj zakon je najstroži zakon ove vrste u celoj Evropi, jer se svakome ko se ogreši o „rodnu senzitivnost“1 umesto razgovora, obećava udarac močugom teškom 2.000.000 dinara pravo u glavu. Priču o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti (u daljem tekstu zakon) i pravno obavezujućoj upotrebi tzv. „rodno senzitivnog jezika“ treba početi od konkretne situacije. Recimo, zamislite da predajete na nekom fakultetu i da na početku predavanja izgovorite sledeću rečenicu: „Dragi studenti, ukoliko imate neke lične probleme, svakako možete da se obratite psihologu kako biste mu izneli te probleme i potražili pomoć“.
Navedena rečenica je jasna, razumljiva i za 99 odsto ljudi sasvim nesporna u svakom pogledu. Međutim, kada zakon bude stupio u akciju, onaj ko izgovori ovu rečenicu postaće prestupnik koji može biti kažnjen sa maksimalnih 2.000.000 dinara (oko 17.000 evra) – što baš nisu pare koje svako od nas ima u novčaniku ili na računu u banci.
Ono što se od nas očekuje jeste sledeća rečenica: „Dragi studenti i studentkinje, ukoliko imate neke lične probleme, svakako možete da se obratite psihologu, psihološkinji, kako biste mu, joj izneli te probleme i potražili potražile pomoć“. Da li možete da sebe zamislite da u nekoj govornoj situaciji izgovorite ovakvu rečenicu? Teško. Ukoliko se ovaj zakon bude primenjivao – a ko može da garantuje da neće – niko ko se u obrazovanju ili medijima usmeno obraća drugim ljudima, neće moći da govori u skladu sa zakonom, čak i ako ima najbolju moguću volju. Naime, ovaj zakon ubija srpski jezik (u kome gramatički rod nije identičan sa biološkim polom) i na njegovo mesto postavlja neki drugi jezik, koji liči na srpski, ali nije srpski, i kojim mi, kojima je srpski jezik maternji jezik, ne umemo da govorimo. I zato ćemo nužno praviti greške. (Ako se uopšte usudimo da govorimo). Uveren sam da moje kolege i koleginice sa fakulteta na kome radim, ali i moji studenti i studentkinje ne samo da neće znati, nego i ne žele da govore na tom novom jeziku, jer im je ovaj nasilno nametnut. Nametnut im je isto onako kao kada bi vam okupatori nasilno nametnuli obavezu da pozdravljate njihovu zastavu, a ovaj novi jezik, koji liči na srpski, ali nije srpski, jeste jedna takva lingvistička, okupatorska zastava.
Duh naroda
Obratimo pažnju na još jednu simpatičnu pojedinost: dok se roditeljima i prosvetnim radnicima oduzima pravo na kažnjavanje dece, i umesto toga im se sugeriše da sa decom treba da „razgovaraju“ – odnosno da decu zasmejavaju – ovaj zakon je najstroži zakon ove vrste u celoj Evropi, jer se svakome ko se ogreši o tzv. „rodnu senzitivnost“ umesto razgovora, obećava udarac močugom teškom 2.000.000 dinara pravo u glavu.
Da li mislite da je ovo ukrštanje najveće moguće blagosti prema deci i najveće strogosti prema odraslima neki neobjašnjivi paradoks? Naravno da nije: poenta je u tome da se roditeljima i prosvetnim radnicima oduzme mogućnost da vaspitaju decu (tačnije da oblikuju njihovu svest), dok se istovremeno nekome daje apsolutna moć da menja svest Srba tako što će, prosto rečeno, na njihove oči, ubiti srpski jezik – pomoću koga su do sada trajali – i zameniti ga nekim drugim jezikom, pomoću koga će ti isti Srbi nestati.
Poznato je da jezik nikada nije samo jezik već i slika sveta, odnosno isijavanje duha jednog naroda. Svrha zakona nema nikakve veze sa rodnom ravnopravnošću, već sa promenom svesti naroda. Kada na početku predavanja kažem „dragi studenti“ onda moji studenti ne misle da se to odnosi na studente muškog pola, već znaju da se to odnosi na sve njih zajedno, i da u tom zajedništvu, polna razlika nema nikakve važnosti. Tačnije rečeno: zahvaljujući srpskom jeziku, oni znaju da se međusobno ne razlikuju po polu, već po tome šta i koliko znaju i koliko se zalažu na predavanjima, te da, u zavisnosti od tih razlika, mogu da napreduju ili ne napreduju u karijeri. Zakon, međutim, želi da nasilno razbije to zajedništvo, da ga uništi, i da zajednicu studenata koji su upućeni jedni na druge kao studenti, podeli i razdvoji na studente muškog roda i studentkinje ženskog roda. Zato se studentkinje „treniraju“ da u reči „studenti“ vide samo grupu muških studenata, naspram kojih onda „prirodno“ postoji grupa ženskih studentkinja.
Duhovna regresija
To je prva faza. U drugoj fazi se ta uspostavljena razlika između muškaraca i žena produbljuje i proširuje, kako se u njima nikada više ne bi videla dva biološka pola koja prirodno teže jedan drugome da bi u činu ljubavi stvorili novi život. Umesto toga, tvorci zakona će uz pomoć industrije zabave (koja u modernom društvu ima ulogu usmene književnosti u tradicionalnom) ugraditi u našu kolektivnu svest sliku sveta u kojoj su muškarci „glupi“ i „nasilni“, a žene „pametne“ i „miroljubive“.
Ponavljanjem tih matrica, stvoriće se novi stereotipi i biće „prirodno“ da će muškarci morati da dokazuju da nisu zli, tako što će se samopacifikovati i što će biti poslušni, dok će žene, jasno, polagati pravo da vode muškarce, zato što ih neko ubedio da su, samim tim što su žene, „pametnije“ i „moralno superiornije“ od muškaraca.
Tako će doći do velike istorijske, ali pre svega duhovne regresije u odnosu na hrišćanstvo, koje je čoveka gledalo kao na čoveka, ne razlikujući kraljeve i velikodostojnike od robova. Sada će tome doći kraj, jer „čoveka“ odnosno „ljudi“ više neće biti, budući da će svojstva osoba biti povezana sa njihovim biološkim polom, a ne sa njima kao jedinkama.
Zato se danas insistira na reči „femicid“ u značenju „ubistva žene“, jer reč „homicid“ u značenju „ubistva čoveka“ podrazumeva da su i žene i muškarci nalaze zajedno u reči „ljudi“, a „rodna senzitivnost“ to ne dozvoljava. Upravo zato, reč „femicid“ marginalizuje reč „homicid“, što znači da se ubistvo žene i ubistvo muškarca u svesti ljudi razlikuju. Stvara se utisak da je ubistvo žene veći zločin od ubistva muškarca, što će opet biti „razumljivo“ ako se ženi prida „moralna superiornost“ u odnosu na muškarca, koji će unapred biti određen kao „moralnu inferioran“ odnosno „zao“.
Dakle, ključni zadatak Zakona o rodnoj ravnopravnosti je razbijanje zajedništva muškarca i žene i stvaranje hijerarhije po kojoj je žena „superiorna“, a muškarac „inferioran“. (Čitateljke koje likuju nad ovom činjenicom, upozorio bih da će, kada ova slika sveta postane uobičajena, poziciju superiornih bića i u Srbiji zauzeti bića koja će imati rodni, a ne polni identitet: ukratko, muškarac koji se oseća kao žena, biće „superiorniji“ od žene koja se oseća kao žena). Posledice ove hijerarhije nije teško dokučiti: srpsko društvo će prestati da bude i srpsko i hrišćansko, ali i građansko, i postaće neofeudalno. Kao i u feudalizmu, postojaće „plemeniti“ i postojaće „nišči“, ali neće biti hrišćanstva da „plemenite“ podseti da su pred Bogom isti kao i „nišči“. Zato „plemenitost“ neće više nikoga obavezivati na bilo šta.
„Zatečeno stanovništvo“
U ovom neofeudalnom društvu postojaće hijerarhija koja će zavisiti od pola i roda bića, a ne više od vrline i sposobnosti ljudi. Sva ta bića – i ona kojima je pripisana „pamet“ i „dobrota“ i ona druga, „glupa“ i „zla“ – nekada su bili Srbi koji su samo zajedno mogli da brane svoja dobra – i jezik, i zemlju, i vodu, i rude – sve ono što su ravnopravno koristili bilo da su bili žene, bilo muškarci.
Sada će od njih postati puke biočestice, odnosno zatečeno stanovništvo kako je Jirgen Habermas nazvao Iračane (i Iračanke) u tragikomično naivnom (ili bezobraznom) tekstu „Protiv logike rata“ (1991), u kome „filozofski“ opravdava uloga NATO pakta kao svetskog policajca.
Zamisliti nekadašnje Srbe kao „zatečeno stanovništvo“ na teritoriji njihove nekadašnje države, značilo bi zamisliti mrvice koje je gost/gošća zatekao/zatekla na stolu, za koji je seo/sela, spreman/spremna da naruči sve što se može popiti i pojesti (a onda da mirno ode, ostavljajući zatečenom kelneru/kelnerici neki mizeran bakšiš). Da mu/joj ne bi smetale, on/ona će zamoliti tog/tu zatečenog/nu kelnera/kelnericu da ih očisti, pre nego što počne da jede ili pije, ili će prosto te zatečene mrvice (oba pola, ravnopravno) rukavom smetlati na zemlju, da i mravi/mravice mogu nečim da se zaslade, dok se on ili ona prežderava.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti je jedan od najodlučnijih koraka ka našem pretvaranju u te mrvice.
U ovom tekstu nisam obratio pažnju na pitanje – ko stoji iza ovoga zakona, jer mislim da svi to vrlo dobro znamo. Pravo pitanje glasi da li u Srbiji postoji neko ko želi i može da spreči to da ovaj zakon stupi na snagu. Ako je odgovor negativan i ako zaista budemo dozvolili da neko, pred nama, ubije naš srpski jezik i natera nas da govorimo ono što nema ime, onda – prvi put od kada znam za sebe – smatram da zaista nismo ni zaslužili da postojimo.
Slobodan Vladušić
Izvor: RT Balkan
