Немачки медији обележили су осамдесети рођендан књижевног нобеловца Петера Хандкеа. „Већи део његовог дела нам тек предстоји“, каже Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ), предвиђајућу раст значаја Хандкеових књига.
Андреас Платхаус је потписао текст о Хандкеу у дневном листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (ФАЗ) под називом „Нове прозоре, молим!“.
Текст почиње констатацијом да Хандкеу није била потребна Нобелова награда пре три године да постане и познат и контроверзан. У тексту се најпре описују књижевни почеци из 1966., његов јавно изражен презир према тадашњем књижевном естаблишменту или извођење његовог позоришног комада „Псовање публике“ у Франкфурту које је за једне био скандал а за друге сензација. Ту је и позната чињеница да је 1973. Хандке већ са 30 година добио најзначајнију књижевну награду – Бихнерову награду, али и да је једини аутор који је вратио новчани износ награде после напада на њега због његових ставова о ратовима у Југославији.
„Његово негирање злочина које су у тим ратовима починили Срби учинило га је још спорнијим, али није га спречило да добије Нобелову награду. С правом, ако се награда схвати као књижевна, али погрешно, ако бисмо Хандкеово писање мерили његовим мерилима.“
Објашњење за ову тезу је помало замршено, али се своди на то да „приповедач у првом лицу уопште не жели да буде одвојен од аутора“.
Андреас Платхаус закључује: „Хандке живи у својој књижевности, посредством ње, захваљујући њој“. Он подсећа на то да је на Хандкеа одсудни утицај извршила француска књижевност, пре свих Мишел де Монтењ, мајстор интроспекције.
„Али Хандке обрће тај поступак. Његов поглед не истражује сопствену унутрашњост, већ свет око себе – ‚ Нове прозоре, молим!‘ (у старом окружењу), гласи за њега карактеристичан захтев…“
У тексту аутор наводи да је тачно за осамдесети рођендан објављена књига његових белешки „Време и простори“. Андреас Платхаус у Хандкеовој наводној опсесији простором види разлог његовог „разумевања за српски територијални тероризам“.
Овај аутор сматра да је објављивање избора Хандкеових белешки, које изворно обухватају чак 35000 страна књижевни догађај. Kонстатује да Хандкеов „мисаони покрет, али пре свега покрет погледа, постаје схватљив на основу покрета писања“.
„Његов рођендански поклон: класик за живота, а тиме и безвременска перцепција, што ће му се допасти. Јер, овако се луталица Хандке руга времену („Време и простор“): До јуче грациозне жене већ данас се тромо гегају по тргу.
Нове прозоре, молим“, завршава ФАЗ.
„Непомирљиве перспективе“
Дневни лист Зидеојче цајтунг (СЗ) је о Хандкеу у данашњем издању донео текст под називом „Битник“.
„Још у младим данима је он написао неке од најзначајнијих текстова 20. века”, каже се у најави текста.
„Изгледа да су за време југословенских ратова била могућа само два става о Петеру Хандкеу: одбрана његовог књижевног мајсторства при истовременом ниподаштавању његових политичких исказа или политичка сатанизација уз истовремено ниподаштавање његове књижевности. Осамдесети рођендан књижевника могао би бити повод да се те две непомирљиве перспективе повежу и да се постави питање, у каквом су односу поетика и политика у Хандкеовом делу и како узајамно утичу смишљено заузете позиције политички изолованог и развоја његовог писања”.
„Политичко гађење и потресеност лепотом“
Севернонемачки радио (НДР) подсећа на давне дане из шесте деценије прошлог века када је публициста Ерих Kуби записао да је Хандке „нежни битлс са лицем као ускршње јаје“. Управо такав Хандке је, подсећа се у тексту, напао моћну Групу 47 са Гинтером Грасом и Хансом Магнусом Енценсбергером спочитавајући им „импотенцију описа“.
„На почетку књижевног дела морају да се униште очекивања, како би се на рушевинама створило нешто своје: Литература, не као поправљање света, већ као покушај, да се разјасниш самом себи, збацивши окове реализма. Зато Петер Хандке гаји неповерење према роману у којем аутор мора да изађе на крај са четом ликова, иако има довољно посла суочен са самим собом“.
Аутор наводи Хандкеов исказ у којем каже: „Али ја верујем у приповедање. Верујем да и елегичност спада у људско, да ствари не могу да се представе тек тако, узвишено и херојски. Стављајући их у причу, показује се пролазност, јад смртног у свакоме, унутра у појединцу”.
Аутор подсећа да је Хандкеов декларисани циљ „потресеност лепотом” и цитира део Хандкеовог говора при додели Бихнерове награде: „Политичке акције сам одувек пратио као спортске репортаже; погођен сам био само када би политика постајала крвава. И одувек сам саосећао са жртвама. Откад памтим, моћ ми се гади, а то гађење није моралне природе, то је гађење креатуре, својство сваке ћелије тела“.
Овај цитат аутору служи да се врати на стара питања о Хандкеу: „Саосећање са жртвама, гађење према моћи? Овај човек крије једну тајну. То што по мајци има словеначке корене, може да објасни његову велику тугу за вишенационалном Југославијом. Али зашто се тако тесно приљубио уз моћног Милошевића, зашто је одржао говор на гробу човека оптуженог за ратне злочине? Зашто релативизује злочине почињене над босанским муслиманима?“
У тексту се наводи и Хандкеово одбијање да се новинарима правда за било шта, инсистирајући на томе да може да разговара само о своме делу: „Ја сам писац, потичем од Толстоја, од Хомера, од Сервантеса“.
На крају текста аутор констатује да Петер Хандке жели да га оставе на миру, да потпуно буде „поетски човек“ и онда цитира Хандкеа: „Kако се постаје поетски човек? На сва питања, па и на ово постоји леп, тачан одговор. То је дуга прича”.
Аутор закључује: „У његовом случају та прича траје ево већ 80 година”.
Приредио: Драгосалв Дедовић
Извор: dw.com
